Ми још нисмо јасно дефинисали геноцид над Србима у 20. веку и због тога немамо одговарајући однос према српским страдалницима, истакао је Богољуб Шијаковић
Ако желимо да српско име не пропадне, дужни смо да се боримо за нашу свест у прошлости, живот те свести у садашњости и живот покољења која тек треба да упамте оно о чему говоримо. Неодговарајући однос према српским жртвама је повреда и поништење српског идентитета, неке су од порука са конференције у организацији удружења „Јадовно 1941”, а на тему Дана сећања на жртве прихватног логора Земун, који се обележава друге суботе у мају.
На скупу је речено да су власти Независне Државе Хрватске (НДХ) у мају 1942. почеле са прикупљањем и транспортом Срба са Козаре, Баније, из Босанске Крајине, Кордуна, из Вишеграда, а Немци су исто чинили са Србима из Рашке области, КиМ и Ниша у Прихватни логор Земун, који се налазио на београдском Старом сајмишту. Подсетили су на чињеницу да је српски народ на овом месту сабиран са свих његових баштина у периоду од маја 1942. до јула 1944. Тела убијених су превожена коњским запрегама на гробље у Земуну, где су покопавана на више различитих места. После рата, тела жртава су ексхумирана и без идентификације сахрањена у заједничку гробницу на јеврејском делу овог гробља. У њој почива више од 6.000 Срба, већином жена и деце. Савез бораца НОР-а из Земуна, 1957, подигао је споменик на коме пише: „Жртвама фашистичког терора 1941–1944”. Кроз Прихватни логор Земун, према подацима Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у саопштењу 87 из 1946, прошло је између 90.000 и 100.000 људи, а настрадало их је око 40.000 – од тога 7.000 Јевреја и Рома, 17.000 житеља тадашње окупиране Србије, 10.000 Срба из Лике, Баније, Кордуна, Босне и скоро толико из Срема.
Филозоф Богољуб Шијаковић истакао је да је страдање део нашег идентитета.
„У новијој историји српски народ се невољно убројао међу неколико народа са процентуално највећим војним и цивилним жртвама. Вишемилионске српске жртве у ослободилачким и одбрамбеним ратовима, неколико геноцида и варварске одмазде над српским народом, принудни егзодуси и сеобе, стране окупације и наметнуте диктатуре, економске блокаде, ’хуманитарно’ бомбардовање, сва та патња, страдање и бол огромног историјског искуства учинили су да етос жртве и подвига постане део нашег идентитета”, казао је он. Упозорио је на то да ако организовано и институционално не гајимо поштовање према томе, онда то значи да поричемо сопствени идентитет.
„Ми још увек нисмо јасно дефинисали геноцид над Србима у 20. веку и због тога немамо одговарајући однос према српским жртвама. Немамо меморијалну установу спомен-српске жртве, установу која би по свом садржају била меморијална и музејска, архивска и документациона, научноистраживачка и образовна. А по својој надлежности централна установа за све друге сличне установе”, указао је и навео да је потребно, да бисмо остварили ову идеју, да се ослободимо идеолошког приступа Јосипа Броза Тита, који је српско страдање у НДХ, и не само тамо, означио као антифашизам, а масовно страдање, погром, покољ и геноцид над Србима као фашизам.
Социолог Слободан Антонић навео је да 65 година живи у Београду и да није знао за масовну гробницу у Земуну. Рекао је да је постојала културна политика заборава, али осим једне очигледно зле намере, када је та ствар у питању, постоји и наша незаинтересованост и равнодушност. „Када је реч о култури сећања, она мора да буде, између осталог, и резултат културне политике и зато је ово истовремено и апел на наше власти, пре свега, градске, да на одговарајући начин обележе ову масовну гробницу. Место на коме се она налази је јеврејско гробље и може створити сасвим другачији утисак о томе ко су жртве у њој”, навео је Антонић и додао да би, за почетак, постављање једног православног крста симболички показало ко су људи који су на овом месту покопани.
Теолог Дарко Ђого оценио је да су, након 1945, последице културне политике коју је водила СФНРЈ, а касније СРЈ, савршено идентичне као да их је водила НДХ.
„Срби се и даље деле, регионално размишљају, као да смо у неком возу, који треба да крене за Јасеновац, па нас стављају у вагон за босанске, црногорске, србијанске, војвођанске Србе. А када дођете у Јасеновац, потпуно је неважно, свим Србима из свих вагона је намењена иста судбина”, рекао је Ђого. Додао је да је однос према прецима увек однос према потомцима.
Говорећи о Прихватном логору Земун на Старом сајмишту, историчар Немања Девић, рекао је да је један од стереотипа да је то био само јеврејски логор. Логор на Старом сајмишту, истакао је, никао је на једној предратној локацији, а до његовог успостављања дошло је у периоду устанка српског народа и стравичних немачких одмазда. Додао је да се налазио на територији бивше НДХ и био је искључиво у ингеренцијама немачких управних органа у Србији, а да је овај логор у неком периоду био и место ромског страдања. Истакао је да је посебно важно што су у овај логор довођени логораши из Јасеновца и Старе Градишке.
Поводом 80 година од затварања Прихватног логора Земун најављено је, јуче на конференцији, да ће у суботу, 18. маја, бити уприличен молитвени скуп, уз благослов патријарха Порфирија. У Храму манастира Светог Арханђела Гаврила у Земуну биће одржана заупокојена литургија жртвама страдања овог логора, а затим следи крсни ход до масовне гробнице на јеврејском гробљу, парастос и помен жртвама, као и кратак историјски час.
Извор: Политика
