,,Иако га већина грађана говори, његов институционални положај је маргинализован, то је апсолутно несвојствено европском простору и било којој држави у демократском свету, овде се већински језик третира као да је мањински”- казао је у интервјуу датом ,,Политици” посланик Демократске народне партије (ДНП) Драган Бојовић.
Интервју преносимо интегрално:
Залажете се да се у Уставу констатује чињенично стање и да се српски језик нормира као службени?
Устав није документ који измишља стварност, већ је верификује. Ако већина грађана говори српским језиком, онда је природно да он буде службени. То нигде у свету није спорно. У свакој држави језик већине је службени, уз пуно уважавање мањинских језика. Инсистирам да се и код нас поново успостави та пракса, јер је садашње стање преседан и резултира осећајем неправде у највећој језичкој заједници у земљи.
Рекли сте да постоји очигледна дискриминације српског језика, да је номинално „протеран” из друштвене стварности?
Ако нешто личи на дискриминацију, функционише као дискриминација и тако се доживљава, онда то јесте дискриминација. Иако већина грађана говори српским, његов институционални положај је маргинализован. То је апсолутно несвојствено европском простору и било којој држави у демократском свету. Овде се већински језик третира као да је мањински, а то је крајње недемократски и неправедно.
Шта би промјена статуса језика значила за демократску стабилност?
Демократија почива на равнотежи интереса већине и мањине. Када се та равнотежа наруши, јавља се дуготрајна друштвена колизија. У овом случају већина нема статус који јој по свим демократским стандардима припада. То ствара фрустрацију и неповерење. Регулисање статуса српског језика као службеног било би враћање система у природну равнотежу.
Позвали сте омбудсмана да покрене специјални извештај о положају српског језика?
Да, очекујем институционалну реакцију. Омбудсман је чувар једнакости и природно је да делује када је једна заједница, посебно већинска, у подређеном положају. Специјални извештај би отворио пут да се стварно стање јасно документује и да се проблем системски решава, а не да се замагљује политичким интерпретацијама.
Посланик ДПС-а тврди да је ваш предлог изједначавања српског и црногорског језика заправо позив „да се црногорски не третира као државни језик”. Како одговарате?
Сасвим је погрешна теза да језик мора имати исти назив као држава у којој се говори. Онда би се у Аустрији говорио аустријски језик, а не немачки, у САД амерички језик, а не енглески, у Аргентини аргентински језик, а не шпански. Напросто питање језика није политичко, већ најпре научно и лингвистичко. Такође, не може се идентификовати црногорско и грађанско, што чине из ДПС-а. Црногорско има национални префикс, који ја апсолутно поштујем, али мени и мојој деци не може се наметати да говоримо црногорским, ако говоримо српским језиком. И на крају, што је веома важно и што треба понављати: убедљива већина грађана у Црној Гори се из пописа у попис изјашњава да говори српским језиком, што подразумева да тај језик мора бити службени. То да ли ће још неки језик имати сличан статус, о томе можемо да разговарамо, али ова чињеница, што се тиче српског језика, мора бити препозната у правним актима.
Из опозиционог Европског савеза наводе да „неке ствари приказујете на начин какве нису”, алудирајући да преувеличавате статус српског језика?
Напротив. Ја описујем стање онакво какво јесте. Већински језик нема статус већинског, што је у Европи незамисливо. То није преувеличавање, него фактографија. Највећа језичка заједница има право на институционално поштовање свог језика. То није политички захтев, већ темељно демократско право.
Да ли остајете при ставу да је службени статус српског језика неопходан за стабилан демократски поредак?
Апсолутно. То није идеолошко, већ демократско и правно питање. Службени језик мора да одсликава друштвени фактицитет. Ако је већински језик српски, онда треба да има статус службеног језика. То је основна цивилизацијска логика – и ништа више од тога.
Извор: Политика
