Пише: Емило Лабудовић
„Србија је болесник на Дунаву и главна је пријетња свим својим сусједима”!
Да ова „дијагноза” долази са неког релевантног мјеста, од некога ко својим знањем и објективним приступом може да улије повјерење – била би страшна. Али, срећом, није. Није, јер долази од, не бих рекао човјека, прејака је то ријеч за њега, већ индивидуе од које се другачија дијагноза не би ни очекивала. Не дај Боже да је рекао неку добру, поштену и објективну, тек то би било за озбиљну упитаност. Овако, што би рекла моја баба, пас лануо, вјетар однио.
Чувени „зналац”, аналитичар и заговорник пузајућег хода до Европе, дјелатник који је, како је то једном дефинисао онај Месић, обавио своју мисију растакања Црне Горе по свим шавовима, од милоште звани Ранкиша, по свом обичају – не угонета. Не угонета, јер га мржња и отров који му трују душу када је о Србији ријеч држе слијепцем код очију, и прије би ћорав удјенуо конац у иглу него што би он потрефио како треба.
Прво, Србија, здрава или болесна, није само на Дунаву. Има ње и на Сави и на Морави, на Дрини и на Ибру, на Гочу и на Авали, Копаонику и на Шари, свуда гдје има српске стопе. Има ње, итекако, и на Косову и Метохији, има Србије и мимо Србије, само је Ранкиша још у основној изгубио атлас.
Друго, не може земља, макар се звала и Србија, бити „болесник” са једном од највећих стопа привредног раста у Европи, најмањом стопом незапослености, најмањим учешћем јавног дуга у БДП, разгранатом путном инфраструктуром… итд, итд, бити баш „болесник”! Наравно, може под условом да је дефинише прави болесник, јер давно је речено да болесни здравоме не вјерује.
Треће, колико се зна, а зна се, није историја ни почела нити ће се завршити са Ранкишом, Србија никада није напала било кога. Напротив. Сви су на њу кидисали, а кидишу и данас, што оружјем, што лажима, уцјенама и пријетњама јер је управо она таква каква јесте, своја, усправна и независна, баш „пријетња” неким сусједима. Ранкиши и његовима поготово. Јер је Србија својом, како унутрашњом тако и међународном, позицијом нека врста огледала у којем се, без уљепшавања, огледају сав јад и биједа оних који пузе, метанишу и податурају позадину зарад мало бриселског тапшања по раменима. Од оног Пицуле па, ево, све до овог несрећног Ранкише. А степен његове „болести” је питање за много озбиљнију и референтнију установу. Топло му препоручујем баш једну у Србији.
И на крају, не би овај Ранкишин безуби „угриз” завређивао и оволико пажње да није синдром очајничког покушаја оних снага које овдје оличавају он и политички сабрат му Мило да се опет врате на сцену. А повратка и помиловања оних који су их пустили ни канализацију историје нема без жестоког пљувања по Србији и свему српском. Па колико год то било болесно.
Емило Лабудовић
