Пише: Емило Лабудовић
„Сваки дан наше историје је дан вриједан сјећања и пијетета’, рекао је недавно Патријарх српски, Порфирије, јер тешко да у свијету има мањег народа са већим бременом историје на плећима. А бивало је и бивају времена кад се то бреме носило високо, као Завјетни ковчег, као и оних доба када је племе, преоптерећено сопственом славом и величином, клецало и посртало кроз јад, биједу и каљугу свијета.
Данас је један од тих дана који се не смију заборавити. Дан када су, упркос чињеници да се Београд прогласио отвореним градом, фашистичке фаланге изручиле тоне и тоне бомби, рушећи и ружећи „бијели град” црнилом мрака какав човјечанство до тада није запамтило. Занимљиво, тога јутра прве бомбе пале су на Народну библиотеку спаљујући заувијек неприцјењиво и ненадокнадиво културно благо и културни идентитет једне нације. Ваљда су тада ти мрачни злодуси претпостављали да ће у будућности коју су пројектовали, народи који остану без памћења и свијести о својим коријенима и свом историјском току много прије и са много мање отпора клекнути на кољена и прихватити јарам који му је намијењен.
Бомбе су, потом, падале свуда, као крушке у позну јесен. По Београду и мимо њега. Бомбе, ове и оне врсте, падају и данас, падају по главама неснађеног народа. Падају, али данас их не изручују „месершмити” и „јункерси” осионе „Луфтвафе” већ имају један број домаћих „испиручиоца”. Ти домаћи следбеници страних налога, планова и стратегија, често су у тровању домаћег патриотског крвотока, на жалост, ефикаснји од читаве Хитлерове солдатеске. Бомбардовани директним погоцима у главу, ослобођени свих зазора и назора, бљују ватру и „бомбардују” све оно што макар иоле мирише на част, понос, патриотизам и национално достојанство.
Народна библиотека Србије је у међувремену обновљена и ено стоји са поносом тик до Храма Светога Саве. И има књишко благо које се не може процијенити. А оно што су на данашњи дан спалиле швапске бомбе остало је упамћено у дједовим причама, у пјесмама уз струне гусала, у усменој традицији која је „библиотека” вреднија од Александријске. И све док се она чува и његује, бомбе могу да падају, као што и падају, по нама и свуда око нас, али овај народ неће клекнути на кољена. А онима који су спремни на пузање, као и њиховим налогодавцима – срећан 6. април, и хвала им што су га учинили незаборавним.
Емило Лабудовић
