28 новембра 1915. рођен творац најлепше руске љубавне песме икада…
Константин Симонов био је велики руски писац, песник и патриота кога је судбина често одводила на ратне фронтове. Безнадежно је био заљубљен у Валентину Серову, тада најлепшу и најпопуларнију глумицу. Међутим, Валентина је била удата, па су његове љубавне патње утолико биле веће. Након што јој је супруг генерал, кога је јако волела, преминуо, Валентина је дуго патила. Затим се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успела да заволи као свог покојног супруга.
А онда, ратне 1940. године упознаје њега, популарног и вољеног руског писца, који је годинама уназад тихо чезнуо и маштао о њој. Упустили су се у љубавну везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе. Симонов је отишао на ратиште и у јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив. Једино што га је одржавало, била је фотографија и мисао на своју прелепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише песму која ће јој говорити колико је он воли, чак и када га не буде више.
ЧЕКАЈ МЕ
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.
..Жди меня, и я вернусь,
Всем смертям назло.
Кто не ждал меня, тот пусть
Скажет: – Повезло.
Не понять, не ждавшим им,
Как среди огня
Ожиданием своим
Ты спасла меня.
Как я выжил, будем знать
Только мы с тобой,-
Просто ты умела ждать,
Как никто другой.”
Песму, која је требала да стигне Валентини након његове погибије ставио је у џеп, мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, десило се чудо – јединица у којој се Симонов налазио некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав вратио кући својој драгој. Са најлепшим стиховима у џепу. Венчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт обишла је цео свет, и преведена на чак 35 језика.
Но, пар наредних година није имао среће. С обзиром да су били јако популарни, пласиране су гласине да је Валентина варала Симонова док је био на ратишту и писао јој „најлепшу песму на свету”. Иако се доказало да то није истина – генерал Рокосовски са ким су јој приписивали аферу је већ био у срећној и дугој вези, а глумицу је срео на кратко тек неколико пута, брак глумице и писца је био уздрман.
Њена каријера креће силазном путањом, Симонов је напушта 1957, она се одаје алкохолизму и умире сама 1975. у Москви.
Али, песма је постала бесмртна, синоним за љубав која превазилази све препреке и време
Захваљујући овој песми, Симонов је постао познат широм земље – након објављивања “Чекај ме” у листу “Правда” милиони људи током Великог отаџбинског рата поновили су његове редове као чаролију.
Константин Михајлович Симонов (право име – Кирил) рођен је у Петрограду (15) 28. новембра 1915. године. Отац му је погинуо на фронту у Првом светском рату, па је дечака одгајао очух, по занимању војник. Цело детињство Константина протекло је у војним логорима и командантским домовима. Породица никада није имала много богатства, па је дечак након завршених седам разреда морао да иде у фабричку школу (ФЗУ) и да ради као стругар, прво у Саратову, а затим у Москви, где се породица преселила 1931. године.
Две године касније, Симонов је ушао у Књижевни институт Горки. Недостајало му је знања са седмогодишњим образовањем, али је важио за представника радничке класе и то је била најбоља препорука.
Константин Симонов је 1938. дипломирао на Књижевном институту. До тада је већ припремио неколико великих дела – 1936. објављене су његове прве песме. Почетком 1940-их Симонов је написао своје прве драме “Прича о једној љубави” и “Момак из нашег града”. Са избијањем рата, Симонов је позван у војску, где је радио за лист “Борбени знак”.
Као ратни извештач обишао је све фронтове, прошетао земљама Румуније, Бугарске, Југославије, Пољске и Немачке, био сведок последњих битака за Берлин. После рата појавиле су се његове збирке есеја: ”Писма из Чехословачке”, ”Словенско пријатељство”, ”Југословенска свеска”, ”Од Црног до Баренцовог мора”, ”Белешке ратног дописника“.
После рата провео је три године на бројним иностраним службеним путовањима (Јапан, САД, Кина). Од 1958. до 1960. живео је у Ташкенту као дописник ”Правде” у републикама средње Азије. Био је успешан у стваралаштву и власти су га љубазно третирале. Многи филмови су снимљени по сценаријима Симонова.
Од 1946. до 1950. и од 1954. до 1958. био је главни и одговорни уредник часописа ”Нови мир”; од 1950. до 1953. – главни и одговорни уредник ”Литературне газете”; од 1946. до 1959. и од 1967. до 1979. – секретар Савеза књижевника СССР. Године 1974. добио је звање Хероја социјалистичког рада.
Константин Михајлович Симонов преминуо је 28. августа 1979. године у Москви. Према тестаменту, његов пепео је развејан по пољу Буиничи код Могиљева.
