Пише: Емило Лабудовић
Тек штура агенцијска вијест, гомила стерилних података који мало шта објашњавају, подсјетише да се на данашњи дан, у украјинском граду Чернобиљу, десила једна од најстравичнијих нуклеарних катастрофа. Експлозија реактора тамошње нуклеарне електране, највеће у тадашњем СССР- у, уздрмала је читав свијет и показала да човјечанство још увијек није у потпуности овладало силом нуклеарне енергије и да је она колико је добар слуга још гори господар.
Тадашње међународне прилике и несувисла трка у нуклеарном наоружању учиниле су да се стварни узроци и рзмјере катастрофе скрију и никада не разјасне до краја. Број мртвих, директно озрачених и страдалих у операцијама гашења и бетонског „сахрањивања” реактора никад није, а сва је прилика и неће, до краја утврђен и јавно саопштен. Али, и без тих чињеница, туга и опомена Чернобиља, у то и неко вријеме касније, биле су више него упозоравајуће. У међувфемену, вријеме је учинило да Чернобиљ, узроци и последице, полако утону у заборав. Наравно, не и за жртве и њихове породице, али за савјест човјечанства – свакако.
У међувремену, технологија кроћења енергије цијепања атома је узнапредовала до мјере да се данас „нуклеарке” препоручују (и граде) као извори сигурне и чисте енергије. Сва пажња и бојазан усредсређене су на њену употребу као оружје, у нуклеарним бојевим главама којима се имаоци размећу и пријете, као да је ријеч о дјечјим игрицама након којих се прашњави клинци са одераним лактовима и кољенима разиђу и… ником ништа.
А Чернобиљ, мада склоњен иза обзорја заборава, и данас опомиње. Јер, научници и истраживачи су утврдили да се природа око нуклеарке споро али упорно опоравља. Чак су и животиње које су обитавале у том реону успјеле не само да се одрже већ и да мутирају на начин који неке њихове особине чини побољшаним. То је нарочито испољило код вукова код којих је констатована појачана отпорност на рак. Само је човјек и даље једина права жртва чернобиљске и експлозије и радијације, и ту је проток времена мало шта промијенио.
Чернобиљ је данас далеко сјећање јер је, захваљујући пропорцији жртава, остао у сјенци Хирошиме и Нагасакија. А управо су ове двије америчке одмазде над Јапаном, који је већ био на кољенима, фокус свјетске позорности усмјериле на атомске бомбе као најизразитији и по човјечанство најопаснији облик (зло)употребе нуклеарне енергије. Пребројавање нуклеарних бојевих глава и махање тим бројевима често се чини као пубертетска игра „чији је дужи”, иако и школарци већ знају да је и хиљадити дио тога броја довољан да нас нема.
Папа је недавно, поводом актуелне политичке ситуације у свијету, јетко констатовао да „свијет разара неколико тирана који троше милијарде на ратове”. И без именовања тих „тирана” јасно је о коме је ријеч, али…
Данас је, уосталом као и увијек, на дјелу димна политичка завјеса којом се, упирањем прстом у само једну или двије „адресе”, остали имаоци атомског оружја покушавају приказати као мирољубиви чувари мира и равнотеже. Као да је свијет у мањој опасности ако се прст на „дугмету” држи у Пјонгјангу, Исламабаду, или у Тел Авиву, од онога у Москви, Вашингтону или Пекингу. Осим тога, пријетња од могуће употребе нуклеарног оружја често се користи и као изговор за сакривање неких других циљева, па чак и онда када, као у Ирану, то оружје постоји (за сада) само у плановима. А све док је „прста и дугмета” на било којој тачки свијета, сјенка апокалипсе и даље стоји и стојаће над човјечанством и његовом будућношћу.
Четрдесет је година Чернобиља који је, у односу на данашње арсенале тек само „показна вјежба” шта све може неконтролисана или (зло)употријебљена нуклеарна енергија. Четрдесет година које се упорно настоје игнорисати и заборавити. А око „сахрањене” нуклеарке и данас расте дрвеће и трче разне звјери. Неке још јаче и снажније. Само, на жалост, тамо више нема људи.
Чернобиљ – туга, али да ли и опимена?
Емило Лабудовић
