Пише: Емило Лабудовић
Чудна је зверка наше правосуђе. Још су чуднији аршини којима оно мјери и пресуђује. За сат закашњења можеш очас остати без посла, за збирку сатова од којих сваки, брат брату Ацу, вриједи стотињак хиљада евра – правиш посао. За пет хиљада евра иде се у Спуж, за преко милијарду – само у Дубаји. За један шлепер „Малбора” који „учиниш” пријатељу – три године и кусур робије, за бескрајне колоне шлепера које „учиниш” себи и својима – ни по прсту. Кад украдеш шибице, платиш их као Свети Петар кајгану, кад украдеш државу — поштују те као свеца.
Кажу да правда никад није потпуна јер јој је на другом тасу теразија кривда, а правда, говорио је Нушић, „зна да буде тежа људима од неправде”! Ни закони, колико год били утемељени у филозофији праде нијесу јој гаранција јер, како је то једном изјавио британски министар спољних послова, сер Едвард Халифакс, „законе не разумију три врсте људи: они који их доносе, они који их спроводе и они који испаштају уколико их прекрше”. Зато је правда често разапета на крст несхватања и пристрасног тумачења, а Владимир Булатовић – Виб је рекао: „јадна је правда која мора да се правда”!
Правда у Црној Гори се, ваљда из свих ових разлога држи подаље од себе саме, а кад је већ приморана да захвати у друштвену трулеж навлачи рукавице до рамена. Да јој се трага не препозна. Прчка изокола и извлачи мрвице, строго пазећи да не дирне у осињак у којем врију ројеви стршљенова њушки намазаних отровима свих врста. Често и људском крвљу. Дјелује тек толико да се не каже како је нема, обилази оно најважније као мачка око вреле каше и, огрнута тогама „праведника” које су, иначе, црне боје, личи на хор лелекача на сахранама.
Очешан, и то не тако мало, овдашњом правдом, често се сјетим ријечи чувеног београдског професора Увода у право, др Радомира Лукића, који је настојао да студенте истовремено уведе у материју права али и да им разбије илузију да ће, кад једном буду „праведници”, бити свеци и богоугодници. „Често ћете морати да лажете, говорио нам је, али тада лажите крупно – више ће вам вјеровати”! „ Ако вас судбина наведе да украдете, узмите много, јер вас тада нико неће прогласити лоповима”. И, на крају, није пропуштао да суштину свега сажме у своју чувену крилатицу која није и никад неће изгубити на актуелности: „А ако већ морате да једете говна, једите их великом кашиком, краће ће трајати”!
А „правда” у Црној Гори траје ли га, траје!
Емило Лабудовић
