Пише: Перица Ђаковић
Хтјели ми то да признамо или не, ипак неко то одгоре види све, тако би најкраће могао да кажем за јучерашњи београдски дан, дан заиста високог ризика, тензија, жеља, али и потврде да је Србија сазрела и да ипак има будућност. А заслужила је да има будућност кроз шта је све ова земља и њен народ прошао у годинама које су далеко иза нас. Случајност не постоји, рекао ми је давно један од најумнијих и најмудријих људи са којим сам живио, блаженопочивши Митрополит Амфилохије или како га је назвао његов пријатељ Матија Бећковић Морачки јасновидац. Да случајност не постоји ни у овом београдском дану који је остао иза нас, али који ће остати уписан у историји, а чије странице је исписала младост пред којом је будућност, младост коју је неко намјерно хтио да подијели, али тај одгоре ипак није дао, већ је тај народ који је вјековима на испиту, који је од свјетског побједника неко хтио да прогласи геноцидним, а који је на олтар истине ставио највећу жртву показао том истом свијету да има будућност. Судбина је хтјела да тај 15. мартовски београдски дан остане уписан по највећем скупу који се десио у његовој историји, али који је показао да ипак брат неће против брата, него је брат стао уз брата, барем тако сам видио и доживио студенте са једне и са друге стране, али прије свега часне студенте и полицајце, којима је јуче ипак било најтеже. Неко одгоре ипак, што је најважније, није дао да се пролије братска крв, већ да тај београдски дан остане упамћен по ономе, свиђело се то некоме или не, у шта је Србија израсла и показала тој Европи која је неће шта је култура и цивилизација која овђе станује. Овђе прије свега мислим на онај дио програма који су извели чланови хора, оне пјесме од Востани Србијо до Земља за нас легендарног ЕКВ-а, гђе су кроз пјесму показали тај народ који је прошао од Албаније, Африке, Кајмакчалана, истрпио бомбе својих бивших савезника, и сада трпи те евроатланске прозивке и испитивања као да он није стварао баш тај слободни свијет. Да, они су хтјели да га подијеле изнутра, да дијелећи његову младост и тражећи да најбољи међу нама, а богами и међу њима, спортисти свјетског гласа стану контра свог народа, али на њихову жалост нису у томе науму успјели.
Колико стријепње смо сви, хтјели да признамо или не, пролазили ових дана, колико је мојих познаника, а Београд је и град моје и наше заједничке младости ми је говорило шта дочекасмо брате. И ја сам био утихнуо, повукао сам своје мисли уз присјећање на оне дане када су нас прелетали они “Милосрдни анђели” а ми овђе на обали најљепшег залива ишчекивали са страхом гђе су истресли свој смртоносни товар. Да, присјећам се тога када је крварио тај и мој Београд и Србија, и тада смо били заједно иако нас је неко хтио да раздвоји, а ми одавђе поручивали „па нисмо ни ми губави“. Е, тако смо доживјели и овај београдски дан, уз мале екране, нервозно вртећи канале, прижељкујући неке љепше вијести!
Да, истрпили смо и то да нас је ипак неко подијелио желећи да се некоме приволи, да опере своју биографију без да нас је питао. Што неко рече, отишло је тих дана Косово, Црна Гора, али јуче су показали да ипак, сами су из скупа у скуп од Новог Сада, преко Крагујевца, Ниша, па ето до Београда, одбацили трулеж од себе, оне који би да се некоме додворе али и упути озбиљну поруку својим властима шта жели и куда стреми. Уз онај хор у ушима су ми остале и ријечи нашег легендарног рукометаша Бутулије који није подлегао провокативним питањима већ је свог саговорника разоружао ријечима као некад спортске супарнике, говорећи „Није битна цифра коју неко процјењује, ово је ипак највећи скуп који је доживјела Србија, мислим да ће то сви да виде и ипак што је најважније није отиша!о брат на брата“. Е управо то би требало свима да оџвања и да све упозорава на то што нам долази сутра. Надам се да ће одговорни извући поуке, сагледати право стање, и да неће дозволити да Србија стане, јер ми који смо ван ње видимо колико је она испред нас па и Европе којој неки толико теже. Стани мало Европо, па ми смо били Европа прије тебе!
Зар нас овај београдски дан, али и они који су њему претходили као и све који су нешто ружно прижељкивали и томе се надали не упозоравају на ону Његошеву „Не бојим се од вражијег кота, нека је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега“. Да, још из Беча нам је 1804. године поручио Доситеј Обрадовић „Востани Сербије“ а то су студенти ипак добро чули и поручили „Сада се пробуди и Србе разбуди, покажи Европи твоје дивно лице. Теби сад помаже и небеска воља и сад ти се показује судбина боља. Сви ближњи твоји теби добро желе“. Надам се да је ово порука коју је младост Србије баш хтјела да пошаље, а да ће је најодговорнији на њеном челу схватити у правом значењу и потврдити да је овог 15-тог марта Србија положила испит. Међу супростављеним странама побједника нема, једини побједник је – Србија!!!
Перица Ђаковић
