Пише: Емило Лабудовић
Давно, има томе и тридесетак година, два авиона пакистанске државне авио – компаније, у кратком размаку, срушила су се на прилазу аеродрому у Карачију. Погинуло је више од двеста путника и особља. Истрага је показала да су обје несреће резултат несватљивих, готово почетничких, грешака пилота. Када су, потом, аеродроми широм свијета одбили да примају пакистанске авионе, влада у Исламабаду је наложила најстрожују провјеру оспособљености пилота за летење. Резултат је био за рубрику „Вјеровали, или не”!? Њих 196 је имало фалсификоване летачке дозволе.
Питање, не могу рећи лажних али свакако олако стечених, диплома које ево неко вријеме заокупља Црну Гору, из исте могућности, али и опасности, излази из оквира академске и скупштнске расправе и постаје озбиљан државни проблем. Јер, могућност да неко, на било којем нивоу компетентности, доноси одлуке којима знањем није дорастао, може да има несагледиве последице, скоро као код слијетања у Карачи. Још гора је атмосфера која је створена и у којој више није срамота „дипломирати” преко ноћи. Или, како би то рекао бесмртни Лане Гутовић, „по закону да се дипломе наслеђују, да се не би морале плаћати двапут”!
Али, у тој сфери постоји и проблем скоро истог нивоа озбиљности и гласи: колико су заиста валидне и поткријепљене истинским знањем и ове „регуларне” дипломе? У ситуацији кад, у просјеку, у свакој генерацији основаца и средњошколаца имамо по десетак диплома „Луча” по одјељењу, а ђаци нам, из године у годину, на чувеном ПИСА тестирању не одмичу од последњег мјеста, кад се на техничке факултете уписују „одликаши” за које се касније испостави да не знају да ријеше ни најпростију једначину са двије непознате, друштво би се морало озбиљно замислити. Јер, не решава се стање у образовању питањем избора директора и прогоном Весне Братић, то море је и предубоко и прешироко да би се његовим препливавањем бавили дунстери који би се и у кади удавили.
Неко је давно рекао да ако хоћеш да уништиш један народ немој га бомбардовати, довољно је да му уништиш школство, а ми смо, што сами а што уз свесрдну помоћ споља, ово наше довели на ивицу амбиса. А то што данас имамо више доктора и магистара разних профила него водоинсталатера и керамичара и није нека гаранција да нам знање кипи на све стране.
Неки дан у Скупштини, двојица доктора наука, као некад Док Холидеј и Вајат Ерп код ОК корала, потегоше своја звања и изазваше на мегдан остале да га покажу. Звање, да не буде безобразних примисли. Као да је докторска диплома нека гаранција посланичког интелектуалног и сваког другог кредибилитета. Уосталом, један од доктора који се ачио и поносно махао својим звањем годинама трпи интелектуалну и сваку другу „тортуру” јњдног од најгорих студената у историји подгоричког Економског факултета.
Мој покојни отац је често, погледујући на мене, знао да уздахне и каже да „нема будале док школу не заврши”! А један знаменити хрватски академик, на примједбу да многи црногорски „научници” олако стичу статусе доктора наука по хрватскин факултетима рекао је: „то је чињеница, али нека, једном ће нам требати”! И требају им. И имају их
Лажне или штанцоване, са или без истинског печата који гарантује да иза звања стоји и знање, и без неке нарочите школе да се закључити да смо још далеко од прокламованог и жељеног. Државни Универзитет при дну такозване Шангајске листе (осим по платама), а докторати, домаћи или из окружења, осим нешто мало угледа, не доносе ништа спектакуларно. И могу у Скупштини да га показују једни другима и да мјере чији је већи (степен образовања, молићу фино) слаба је то фајда кад смо, мада номинално на „горњим спратовима”, ефективно сви скупа тек на корак од подрума.
Наравно, дугујем дубоко и најискреније извињење оним појединцима који су у своје звање уложили себе и све своје и достигли ниво знања којим се могу и којим се можемо сви поносити. Они су онај трачак наде да још све није отишло „низ Пишине стране” како је говирио један мој пријатељ, изванредни економиста са освједоченом дипломом.
Емило Лабудовић
