
Пише: Перица Ђаковић
Гледам Црну Гору ових дана, али је и мјеркам са политичког угла од септембра 2020. године, од промјена, или како политичари знају да говоре 30. октобар, те године. Гледам и питам се да ли ће доћи вријеме да се тадашња очекивања народа који је литијао и гласао почне осјећати промјене. Истина, како рече мој пријатељ, професор др Дарко Танасовић, на једној од промоција књиге „Тумарајући око владе, добисмо Иб(а)ра“, ипак се десило нешто у овом постлитијском времену. Ето уђоше напокон Срби у власт, добисмо предсједника Скупштине, министре, потпредсједника Владе, народ слободније мисли и говори, рече ми један од тренутно њвећих интелектуалаца Србије, без претензија за “Српским светом”. Ја бих само придодао: да, у праву је, донекле, јер ето десило се што је раније скоро било незамисливо, да је и Црна Гора спустила заставе на пола копља и прогласила дан жалости због трагедије која је задесила Србију, када у једном тренутку живот изгубише 14 недужних људи у Новом Саду. Да, али Црна Гора, односно велики дио њеног народа, још није осјетио ону правду коју је очекивао послије литија и за коју је гласао на изборима оног 30. августа. Није још дочекао да види да се враћају покрадене паре, криминалим стечена имовина…, а то је искрено очекивао. Умјесто тога, народ види и даље осмјехе са лица оних који су га 30 година варали и пунили своје џепове, све под изговором била је то транзиција и ко се снашао снашао се.
Да, гледајући тако на политичку реалност кроз коју пролазимо, питам вас дал’ се и ко још сјећа оне прелијепе бајке кроз коју смо одрастали а звала се Бамби, написао ју је Аустријанац Феликс Салтен, а екранизовао студио Волта Дизнија још 1942. године. Е, та прича чија се радња дешава у шуми, подсјетила ме на нашу политичку шуму и на наше Бамбије који су настали баш побједом народа 30. августа а на сцену нам их онако наивно донели „спољни фактори“ кроз младе министре експертске владе чији је идејни творац и отац био Здравко Кривокапић. Наши Бамбији, за разлику од оног из бајке који је растао окружен љубављу шумских пријатеља и који је прошао кроз зимски пакао ловаца који му убише мајку, али се као млади срндаћ доказао у ватреној стихији спашавајући своје шумске пријатеље жртвујући и свој живот да би они дошли до сигурне друге обале. Да тако је Бамби из бајке одрастао и достојно наслиједио свога оца у тој шуми. Е, наши Бамбији су, чинило се, барем тако лако вјерном народу превазишли ловце који су кидисали да сруше Владе у којој су политички рођени. Као два „брата“ у новонасталој ситуацији и тој политичкој шуми створили су пројекат „Европа сад“ и уз помоћ билборда практично испливали на врх политичке сцене, узевши власт у главном нам граду. Бијаше то као у бајци. И не само то, кренули су одважно и на државни престо. Један од њих, иначе већи миљеник политичког оца, се у тој борби мало преиграо и проклизао, дошао на ивицу политичке смрти. Али онај други, баш као у бајци му пружи руку и прихвати његову трку и, гле чуда, избори се поред тадашњег краља наше политичке шуме, за шта би у спорту рекли, у додатном времену. Том Бамбију у продужетку руку пружише и остали судионици из наше политичке шуме, не колико да је он побједник, колико да сви заједно поразе до тада неприкосновеног краља шуме. И би тако, како би се рекло, као у бајци, али Бамбија, још недораслог за праве политичке борбе и поразе, понесе као и сваког грешника талас славе. Брзо након побједничког таласа понесе слава, па се брзо посвађа са својим братом, а кога је он, а не народ, ставио на престоно мјесто до себе. Као и у правој шуми, тако и у овој нашој политичкој, престо се обично не дијели. Љубав потраја кратко, као и код свих становника шуме, поче борба која још траје. Наравно, а како би другачије, и један и други брзо добише своје присташе, како у правој бајци пише свако је добио свога Тупка. Тако је у бајци, па ништа другачије није ни код нас у стварности. Наш Бамби који је први стигао на престо, сада у својим рукама држи одлуку побједника у подгоричкој политичкој шуми. Сви би га радо виђели уз себе, јер без њега тренутно нема побједника, али његовог, да га ипак назовем саиграча хтјели би да избјегну и једни и други. Све док из засједе, иза неког шумског грма посматра свргнути краљ, надајући се свом повратку. А наши Бамбији још никако политички да сазру, да виде да један без другог не могу да опстану у овој политичкој шуми, гђе као у пјесми “свак игра са сваким“.
И док се они тако тихо надгорњавају, на наше улице се вратише оне силе мрака које је држава изњедрила, а они је надрасли. И опет поче лов, у Салтеновој бајци смо виђели шта се деси када „ловци“ кроз шуму крену, а у овој нашој стварности и нашој политичкој шуми тек ћемо виђети шта ће бити, да ли ће држава побиједити ловце које је сама створила.
Перица Ђаковић