,,Играјте се, али немојте далеко”. Ова реченица увијек, врати у дјетињство а од недавно и учи како све што смо икад чули има смисао. То, немојте далеко говори све, уз почетак- играјте се, али…Не, није ријеч о лекцији поштовања и учења како се на оку родитељима мора бити, већ како је свима игра дозвољена али она има границе.
Политичка сцена, односно велики број њених актера почео је да се игра као да сјутра не постоји. Не чују мајку која упозорава, не чују комшије које опомињу и не маре за повике оних којима није до игре. Више хиљада запослених, више десетина хиљада који од ових првих зависе, сви скупа, зависе од тога када ће игра два одрасла дјечака престати.
Један, сам и признаје, дјечачких снова има прегршт као и оних “хероја” са “супер моћима” из добра цртаног. Други, добар ђак, узоран син и изврстан студент као дијете није марио за игру, био је озбиљан али од првог увиди како је игра лијепа па се у годинама када се зрели, пођетинио. Први је досегао максимум у политици, и то већином из игре и оног осмјеха штете, док се други позиције предсједника државе “дочепао” добрим ЦВ-ијем и знацима зрелог преговања. Ипак, док је први игром све добио, други њоме полако губи све. Виђени градоначелник, актуелни предсједник и будући (добре су, нажалост, шансе) бивши политичар ипак можда чује повик “играјте се, али немојте далеко”.
Блокада Главног града, повици да игри вријеме није, те љутита лица оних који раде од јутра до мрака па им граја смета, све то живе грађани овог града. Једни шутирају лопту о фасаду зграде, а други галаме и не допуштају било какав разговор, и помирљив тон у даљини “играјте се, слободно, али немојте далеко!” Живот стати неће ако, један, трећи дјечак не буде живио дјечачки сан да је шериф Главног града! Еј, Главног града земље, ма која она била, Главни! Е, какав је то сан. Пробудите се, осврните и послушајте старије, играјте се и НЕМОЈТЕ далеко!
Вријеме је ручка, сви кући, па онда навече испред зграде и озбиљан разговор за договор о искреном пријатељству и покушају да се игра сведе баш на то, игру, а никако да прерасте у образац нормалног понашања!
