Пише: Тихомир Бурзановић
У политици идентитет може да донесе гласове, али само резултат доноси трајну политичку снагу.
Зато је пред Андријом Мандићем данас једноставан, али важан избор: хоће ли се са Миланом Кнежевићем такмичити у томе ко ће гласније доказивати ко је „већи Србин“, или ће се такмичити у томе ко ће Србима у Црној Гори донијети више политичке моћи, институционалног утицаја и конкретних резултата?
Мандић би морао да изабере ово друго.
Кнежевић је већ направио свој политички ров. ДНП је напустио Спајићеву Владу и декларисао се као опозиција, док је НСД остао дио власти. Кнежевић свој потез образлаже принципима, питањем држављанства, симболима и захтјевима српског бирачког тијела. Тиме су се двије политичке стратегије јасно раздвојиле.
И управо зато Мандић не треба да покушава да побиједи Кнежевића на његовом терену.Јер Кнежевић, као опозиционар, може тражити максимум. Може подизати идентитетску температуру, постављати ултимативне захтјеве и сваку политичку одлуку власти мјерити из угла принципа. Мандић, међутим, има другачију позицију. Он је предсједник Скупштине и човјек који се налази унутар система.То није његова слабост. То је његова највећа политичка предност — ако зна да је претвори у резултат.Мандићева политика зато мора да пређе из језика „компромиса“ у језик резултата.
Српски бирач не треба да слуша само да је Мандић нешто покушао, преговарао или сачувао. Мора да види шта је конкретно добио. Који је закон промијењен? Ко је из српске заједнице добио могућност да равноправно учествује у институцијама? Шта је урађено за српски језик, културу и традицију? Шта је урађено за општине у којима Срби представљају значајан дио становништва? Који су економски интереси српског бирачког тијела заштићени?
То су питања која Мандић мора свакодневно да поставља и себи и власти.Јер његова највећа опасност није то што ће га Кнежевић назвати „умјереним“. Највећа опасност је да неко међу српским бирачима каже: Мандић је на власти, али шта смо ми од те власти добили?
На то питање мора имати снажан одговор. Ту се отвара и питање Европске уније. Мандић не треба да се правда зато што подржава европски пут Црне Горе. Напротив. Треба да од европске интеграције направи српски политички аргумент.
Порука може бити једноставна:
Хоћемо да Срби уђу у Европску унију као равноправан политички фактор Црне Горе, а не да заувијек остану опозиција сопственој држави.
То је озбиљнија и дугорочнија политика од перманентног сукоба.
Јер циљ није да Срби стално буду најгласнија опозиција. Циљ је да буду незаобилазан политички фактор.
Зато Мандић не треба ни лично да брани Милојка Спајића. Његова улога није да буде Спајићев адвокат. Његова улога је да буде гарант институција и процедуре.
Ако постоје документи који указују на проблем — нека институције утврде чињенице. Ако их нема — држава се не може рушити на основу политичких интерпретација.
Таква позиција Мандићу даје оно што је у политици најскупље: самосталност.
Исто важи и за однос према Београду.
Мандић треба да одржава добре односе са Србијом и предсједником Александром Вучићем, али не смије да дјелује као човјек чији политички опстанак зависи од било ког центра ван Црне Горе. Његова вриједност расте управо онда када може да разговара са Београдом, Бриселом и Подгорицом, а да истовремено остане политички свој.То није удаљавање од Србије. То је политичка зрелост.
Мандић, заправо, има прилику да уради нешто што му ниједан политички противник не може одузети: да од деценија борбе за српска права направи институционалну моћ.
То је сљедећа фаза његове политике.Не треба му гласнији српски национализам од Кнежевићевог. Треба му успјешнија српска политика.Не треба да доказује ко је већи Србин. Треба да покаже ко је способнији да српске интересе претвори у законе, институције, функције, буџетске одлуке, културна права, политички утицај и бољи живот људи.У томе је права утакмица.
А ако Мандић ту утакмицу прихвати, парадоксално, управо Кнежевићев излазак из власти може постати његова највећа политичка шанса.Јер од тог тренутка бирачи могу да пореде двије ствари: шта се говори из опозиције и шта се остварује из власти.
Порука Мандићу
Андрија Мандићу, не покушавај да будеш већи Србин од Кнежевића. Буди политички успјешнији од њега.Не одговарај на сваку његову идентитетску провокацију новом провокацијом. Одговарај резултатом. Нека се послије сваког политичког потеза може показати шта је српско бирачко тијело добило.
Јер највећа побједа није када те неко прогласи највећим Србином. Највећа побједа је када Срби у Црној Гори могу да кажу:
„Имамо више политичке моћи, више права и више утицаја него прије.“
Ако то успијеш, нећеш морати никоме да доказујеш ко си. Резултати ће говорити умјесто тебе.
