Одавно сам сахранио оптимизам да се у Црној Гори може нешто промијенити на боље. Можда би се у њој нешто и дало макар помјерити са мртве тачке, она ни толико. И да нас стрефи атомска бомба прије би нас побила него промијенила. Зле слуге горих господара, још од Петровића па наовамо.
Ипак, бар десетак дана сам гајио наду да ће макар у једном ћошку овог тамног вилајета запламсати дрхтави пламен свијеће и обасјати истину о насиљу државе у име државе, скинути фантомке са „црних тројки” и сјенке са злочина над посленицима јавне ријечи. Формирање Анкетног одбора, колико год сва историја ових тијела не улива претјерану наду у васкрснуће истине, била је прилика да се макар усталаса жабокречина која је запрагла све поре црногорског друштва. Али, авај…
Нормално је да у раду Анкетног одбора учествују и посланици опозиције. Ред је да му на челу буде опозициони посланик. Али, ако још увијек у Црној Гори има наивца који вјерују да ће ћела оног надобудног Николића посвијетлити у том мраку, да ће онај поцрногорчени Шваба упријети прстом у било кога осим у Андрију Мандића (оном Зиројевићу би се још и могло омаћи нешто поштења и истине) и да ће сви залећи за истином о „својима” и њиховим непочинствима, онда је све отишло…. у Хондурас. Уз чињеницу да њих тројица чине половину персоналног састава Одбора, уз превагу предсједниковог гласа, перспектива је више него јасна: дуго и јалово тапкање у мјесту и закључци који више скривају него објелодањују.
Анкетни одбор, свакако, не може нити да замијени нити да надомјести рад органа гоњења и суђења, али би требало да их макар упути на праве трагове и свједоке. Али, за такав рад Анкетног одбора потребна је атмосфера међусобног повјерења, чврсте ријешености да се раскрсти са прошлошћу и окрене нови лист. Има ли тога данас у Скупштини Црне Горе? Јесу ли данашњи ДПС, а са њим и највћи дио опозиције, довољно реформисани и ослобођени бремена тридесетогодишње прошлости? Све док је над њима политичка авет у лику им доживотног (по)часног предсједника – нема шансе. А самим тим су и шансе да Анкетни одбор испуни своју сврху на нивоу вјероватноће да ће Земљу погодити астероид.
И да се вратим на почетак: оптимизам у бољитак ове и овакве Црне Горе, а са њим и очекивања од Анкетног одбора су, како је безнадежним случајевим говорио мој гимназијски професор српског језика, већ одавно – плусквамперфекат! Или, како то каже једна стара српска пословица: „кога бише и је..аше, остаде му ко од баба”!
Живи били, па видјели.
Емило Лабудовић
