Пише: Емило Лабудовић
Ако се икад у нешто овдје жешће клело и заклињало (ако изузмемо Тита и Стаљина) онда је то била заклетва „са свима, само са Милом не”! На тој заклетви, прије и послије његовог „пада” (ако је Мића уопште и пао) градиле су се и разграђивале коалиције, политички савези, одборнички и посланички клубови. Бивало је и бива прелијетања, само у једном правцу, додуше, која су својом јефтином издајом личила не на лет него на суноват изнад кукавичјег гнијезда. А за све то вријеме стварала се димна завјеса како се у политичкој Црној Гори све врти око Мила. Да се врти, врти се, али не баш све, суштина је много, много дубља и зато измиче дневнополитичким анализама и разматрањима.
Наиме, подробније сагледавање политичких прилика у Црној Гори би недвосмислено показало да је овдје ријеч о жестоком судару два, не само политичка, концепта чији су (некад Свето, Мило и Ранко) а данас она политичка недоношчад која пале ватромете по Скупштини, само пуки протагонисти. Или, јасније речено: и кад су ту и кад их нема, све остаје исто. И колико год и кад се год понеко од политичких актера покуша извући из тог „шињела” који су нам, као лудачку кошуљу, навукли, чим осјете како дува од Брисела и од „преко баре” брже боље, као голуждрави пилићи, журе да се завуку под квочку и у њену прашину.
На тај концепт, чији су главни глумци ови претходно побројани, навукли су нас мамцем на који смо као народ увијек падали као муве на лијепак. Хљеба и игара, али само без мотике!!! А мамац гласи: браниће нас други (НАТО фаланге), а хранићемо се са заједничког казана ЕУ фондова. Ни прстом нећемо морати да мрднемо, наше је само да се поклопимо ушима и довољно сагнемо, све друго ће они.
Осим тога, и не коштамо их много, тек по која мрвица са стола. Шта је, уосталом, милион евра које Мило згрће мјесечно, (заправо не згрће он него ми расипамо и пунимо му врећу), у односу на пузајућу лојалност којом нас је обавезао? И зато само наивне може да зачуди кад се из табора „нећемо са Милом” издвоје они најгласнији и шмугну му под скуте. Јер, Мила може и не мора да има, али концепт мора да остане и не смије се мијењати. А ако и има оних који не би у то коло, а који се и кроз „шишке” лако уочавају, увијек се нађе нека „мајка Јевросима” која не да Марку да „оре друмове”.
Једнаки се лако договоре, па ће, лако је могуће, и ови у Подгорици. Једини камен спотицања јесте расподјела заслуга, али кад „зврцну” они од напоље дјечурлија се лако умирђи и очас се догоди да они са дна политичке каце испливају на врх, а онда се кокоте по дворишту празно кукуричући.
Али, да се разумијемо, није све до њих. Има у свему томе и нашег масла. Наше наивности и вјере у ону народну да се „ново сито високо вјеша”! Вјере да су дјеца паметнија и, сама по себи, увијек и у свему, прогресивнија. А дјеца као дјеца, док се окренеш око себе или разбију вазу или пролију млијеко.
А има и она народна, да је среће отрежњујућа, која гласи: „ко са дјецом спава зна се какав се буди”!
Емило Лабудовић
