Кад је Јуда продао Христа, да би га означио међу ученицима и прикрио своју издају, пољубио га је на Маслинској гори. Остало је већ историја, историја страдања за вјеру и достојанство, за право да се не буде роб. И траје та историја већ два миленијума и кусур, али се мало шта суштински промијенило од те срамне ноћи. И данас царују издаја, продаја, лаж, сила безбожна и страдање којим се плаћа усправан ход. Свијет је препун Јуда, Кајафа и Пилата који, уздајући се у аргументе силе а не силу аргумената, намећу свијету своју матрицу живљења и уређења. Матрицу далеку од правде, морала, части, достојанства… далеку од Бога. Средства принуде су се, додуше, промијенила и модернизовала, али је, у суштини, све остало исто. „Крст носити нама је суђено”!
Велики дио свијета, а балкански простор посебно, ових дана је у ишчекивању новог васкрсавања једне од највећих превара новијег доба – геноцида у Сребреници. О томе колико је та флоскула силом наметнута као наратив написано је безброј студија. Али, стара и офуцана крпа поново се вади из корпе за смеће, пере и пегла да би још једном засјенила свијет и прикрила оно што се и голим оком види. Нови атак на већ етаблиране кривце, чија је кривица утемељена таман колико и све друге истине из њемачких, британских, француских и америчких шњајдераја новог свјетског поретка. А задатак је: бацити Србију на кољена, јер се једино тако може овладати Балканом без остатка.
Прије самог гласања у УН освједочени српски „пријатељи” из Европе и Америке, као и пар доброћудних и наклоњених комшија, потрчали су да докажу своју острашћеност и „бригу” за „невине жртве” српског зулума. Неки су обећали да ће гласати, други су се јавили као спонзори, а период до коначног изјашњавања моћни користе да притисну и „убиједе” непослушне и оне који сумњају. И, како ствари тренутно стоје, „ствар је већ завршена”! Оно што је, наводно, још неизвјесно јесте став Црне Горе према том документу.
Нашавши се у процијепу између „братског загрљаја” са Запада и унутрашњег страха од новог политичког таласања, Влада Црне Горе је прибјегла невјештом трику стварања димне завјесе у којој ће се та нова издаја, не Србије, јер је њој ионако свеједно, већ себе саме, своје историје и своје традиције, покрити „добром намјером”. Или, како би то рекли староподгоричани: „ учини му, посао му не сврши”!
Покушај да се са два амандмана будућа резолуција учини Србији прихватљивом и тако спаси образ пред сопственим огледалом, прави је примјер нове верзије Јудиног пољупца. Јер, само крајње наивни могу да повјерују да би баш амандмани Црне Горе могли да промијене већ чврсто дефинисан текст и очигледну намјеру аутора да питање геноцида у Сребреници подигну на виши ниво, као чин читавог српског народа и Србије као државе. Чија год да је идеја, а сумњам да је Спајићева, заправо је пилула за смиривање унутрашњих прилика, за анестезију Срба у Црној Гори и стабилизацију Владе уочи најављене реконструкције. Да се каже: учинили смо све што смо могли, а сад морамо оно што морамо.
Какав ће бити исход гласања црногорске делегације уопште није тешко предвидјети. Биће то само још један корак на стрмоглаву односа између Београда и Подгорице и то никакве честитке новом српском премијеру и стајање на васкршњој литургији не могу нити да покрију нити да ублаже. Нож у леђа, по ко зна који пут, једина је формула која дефинише „братске односе двије братске државе”!
Оно што, међутим, замешатељи овог замешатељства заборављају јесте чињеница да су се Јудина издаја и његово распеће завршили Христовим васкрснућем и да оно што се зове вишом правдом на крају тријумфује. Дуг је, на жалост, успон на Голготу, крвав је трнов вијенац, боли копље у ребрима, клинови у рукама и ногама, али ништа као братска издаја. Али, све буде и прође а заувијек остаје истина да је Јуда скончао на вјешалу и да је тридесет сребрењака сувише мала цијена за миленијумско проклетство.
Уосталом, Господ то најбоље разумије, јер и њега су издали његови!
Емило Лабудовић
