Пише: Емило Лабудовић
У мору започетих а никад довршених истрага, случајева „у извиђању”, оних које је сустигла правничка „старост”, с времена на вријеме васкрсне једно од оних питања на које јавност „која има право да зна” никако да добије одговор. А питање и даље гласи: чија је „ничија кућа”?
Мада сам њен „наслов” нуди некакав одговор, јер кад је нешто „ничије” онда се, логика то говри, не неможе адресирати на некога одређеног. Или је њено титулисање као „ничије” било само одсуство храбрости да се и званично каже чија је. Како год да се узме, вланик и власници не само те проказане куће већ и многих других, ништа мање раскошних и на ништа мање ексклузивним мјестима, чекају да се цунами промјена повуче, да се стишају страсти, па да у миру, далеко од дохвата руке правде, као мишеви у брлогу, наставе да грицкају своју „тешком муком украдену” имовину.
Али, све то и може и мора кад се дешава у држави која се, по много чему, може назвати „ничијом земљом”! Ничијом, јер нити су „бивши” посве ражаловани, нити су нови још увијек чврсто узели дизгине у руке, па државно парипче перја час корак напријед, час два уназад. А и једнима и другима простор државља омеђен је мјером свакодневних и свакаквих бриселских захтјева, мјера и правила. Осим тога, много тога „државног” у овој „ничијој, а свачијој земљи” налази се под строгом контролом државе која се, очигледно, самопрогласила ментором над израдом мастер рада црногорског пријема у Европску унију. Јер, скоро да нема дана да из званичног Загреба и његових „чимбеника” у Бриселу не ститне нови захтјев за ово и оно, и нова ћушка по државном образу Црне Горе.
Од оног базена у Котору, у који ни један хрватски ватерполиста ни мртав неће ускочити док име не промијени, преко петнаестак милиона евра које Загреб захтијева за неколико шамара у Морињу, Лора јев„тамо далко”), од спорног једрењака па до најспорнијег – све гласнијег захтјева за Боком Которском, у којој „сваки камен говори хрватски”, сјенка хрватског утјеривања Црне Горе у бразду поприма обрисе срамотне гротеске. Али, кад је држава сама собом још увијек „ничија”, онда је и њена спољнополитичка позиција – свачија.
И ако се и кад се прави „газда” појави на адреси „ничије куће”, остаће питање како је могуће да у једној држави која само што није ускочила под кров ЕУ, један тако уочљив објекат, који није никао преко ноћи и не на некој пустопољини већ на најексклузивнијој локацији у држави, толико дуго буде „ничији”? Или ће прије бити да смо, и као народ и као држава, сви ми још увијек без адресе.
Емило Лабудовић
