Пише: Емило Лабудовић
Све нам је рекао. Отворено, јасно и без околишења. Ствари је назвао правим именом и све је посложио редом који је неминовно слиједио. Рекао нам је јер је знао. Рекао нам је не себе ради, одавно је он слутио своје пењање крста уз Голготу, рекао је да би смо прогледали, јер били смо слијепи код очију. Заслијепљени шаренилом лажи, подастртих милионима евра за које смо продали – себе. И душу, и традицију, и част, и понос, и, умало – будућност. Рекао нам је, али вриједи ли глувима шапутати, а ћоравима намигивати. Чули смо га, али га нијесмо послушали. На истину коју нам је узложио као изврнуту кожу, узватили смо тако што смо га, као ни један народ прије и послије нас, продали душманима. Издали смо га и показали на њега прстом као Јуда на Христа. Њега су разапели, а нас су згазили и обестрвили. А сад се опет само по њему познајемо и разазнајемо у мочвари и глибу времена које нам је прорекао.
На данашњи дан, 2000. године, тадашњи предсједник СРЈ, Слободан Милошевић, обратио се нацији својим пророчанским говором. Обратио глувима и ћоравима.
Скоро ће четврт вијека од те кобне ноћи коју смо, занесени и дрогирани, преспавали. За то вријеме су нас, узалуд, будили јер народу свиклом на опијате самозаборава, самообмане и лажи лако је додати нову „црту”. А буђење је било (и још траје) болно, са главобољом коју ни гробна рака не лијечи.
Србија је осакаћена, унижавана и продавана. Данас, срећом, тријезна и опрезна, са Вучићем, шта год ко мислио о њему, гледа с оба ока и пажљиво бира пут свога опоравка. И Република Српска се, ногама и рукама, држи међународноправног оквира који јој је он изборио и – траје. А Црна Гора? Она је широким замасима отпливала најдаље и, уљуљкана у лаж да се спасила и измакла његовом упозорењу, тавори негдје у плићаку бјелосвјетског политичког и привредног океана.
За поетак, одрекла се себе и свог имена! Под изговором да је проблем у међународном интернет домену и његовој сличности са Конгом, Црна Гора се, без тражења алтернативног решења у свом имену, преметнула у Монтенегро!? А могло се, није да није. Кад су могле Словенија и Словачка, Иран и Ирак, Индија и Индонезија, могло се у имену Црне Горе наћи решење које би нас раздвојило од Конга, колико год по много чему нијесмо ни за корак одмакли од њега. Али, у процесу измјене ДНК кода последње оазе православља на Јадрану, морало се кренути од темеља. Црна Гора је, без имало отпора, чак и својевољно, пристала да је нема. И то не само кад је ријеч о њеном имену у међународним регистрима већ и у њој самој. Довољно се окренути око себе па да вас са свих страна запљусну „монте ово, монте оно”, бљештава подсјећања да више нијесмо они који смо били.
Тако је некадашња царица слободарских и народа свијетле историје, у складу са свеопштом декаденцијом која је захватила савремено човјечанство, промијенила пол и пристала да буде међународно копиле са стотину очева. Таман пристасала за „монтенегро прајд” у свим бојама дуге.
Одричући се браће и вјековних пријатеља, склонивши се под чизму дојучерашњих завојевача, поклопивши се ушима и оставши заувијек дужна усташоидној Хрватској, тавори под бременом наметнуте кривице за све и свашта, трпјећи да, као над мртвим лавом, сваки зец, шуша и маруша, од Шерба Храстодера па до Ника Ђељошаја, свако мало над њом ваде ону ствар. А све нам је било речено. И све смо знали, јер било је превише лекција у нашој историји, али смо само показали да нијесмо достојни имена и гробова оних чији смо.
Двадесет и четри су године од ноћи у којој се Слободан Милошевић показао као лидер који је у много чему надвисио свој народ. Данима и годинама касније, бранећи не себе већ тај исти народ, он је то и потврдио пред судом нове Инквизиције, чији пипци још увијек плазе овим просторима. Период више него довољан да се поново, у свјетлу реченог и прореченог, доживљеног и преживљеног, ослушну његове ријечи и извуче наук за убудуће. За много чега је већ прекасно, али се понешто још да исправити. И окашњела памет је понекад боља од истрајавања на погрешном путу. И нека ми Дубровник никад не опрости, вријеме које је прошло од оне вечери све више потврђује да је Слободан Милошевић у много чему био државник којег не само ми као народ већ ни свијет онога доба нијесмо били достојни.
Емило Лабудовић
