Још кад је био дијете једном човеку бака је увијек говорила: „Дијете моје, кад велики порастеш и кад ти буде тешко на души – ти иди у храм, тамо ће ти увек бити боље”.
Кад човјек одрасте, у једном тренутку живот му постаде потпуно неподношљив. Сјети се тада савјета своје баке и пође у један храм.
И ту му неко приђе:
Друга дотрча:
– „Немој ту да стојиш!”
Трећа га помјери:
– „Не можеш тако да се облачиш!”
Иза њега га опомињу:
– „Не крстиш се како треба!”
Тада му приђе једна жена и рече:
– „Човече, боље је да изађеш из храма, да купиш себи књижицу о томе како овдје треба да се понашаш, а онда дођи”.
Изађе човек из храма, сједе на клупу и горко заплака.
Одједном зачу глас:
– „Дијете моје, зашто плачеш?”
Подиже човјек своје уплакано лице и угледа Христа.
– „Господе! Не пуштају ме у храм!” – рече.
Исус га загрли:
– „Не плачи, они у храм ни Мене не пуштају”
