Пише: Емило Лабудовић
Давно, док сам још био у основној, мог покојног ђеда Михаила један извањи рођак оклевета за дјело неспојиво са њим, његовим угледом и моралним вриједностима тога доба (данас се на то нико не би ни осврнуо) и селом крену најогавнији трач. И док је село лајало из свега гласа, ђед је достојанствено ћутао. „Тужи га”, савјетовали су га они прави, искрени пријатељи, јер су знали и вјеровали у његову честитост. „Ако ја, након шесдесет година живота у овом селу и хљеба који сам дијелио са овим људима, своју честитост морм да доказујем на суду, онда сам гори од клеветника”, одмахивао је ђед руком и настављао да иде за стадом и рве се са животом, а вријеме је убрзо „пресудило” у његову корист.
Сјети ме на ово халабука, оптужбе и контраоптужбе које се ових дана подигоше око стања у судству и тужилаштву. Падоше ни мало наивне ријечи на рачун веома сумњиве и прецизно адресиране (не)одговорности дијела судија и тужиоца, због чега се многи криминалци и даље шетају Црном Гором и пуцају на све стране, али ни „адресирани” не скрстише руке него пресавише табак. И док једни машу аргументима и чињеницама, други то тумаче као насртај на њихову, Уставом загарантовану, независност и непризоран политички утицај. Рекло би се, ништа ново и ништа од јуче, али изгледа да је данас догорјело до ноката.
Без жеље да се мијешам у полемику или држим фењер једној или другој страни, као неко кога су јеле те буве ипак морам да примијетим понешто. Чињеница је да и судство и тужилаштво раде у оскудним просторним и техничким условима. Чињеница је да их нема довољно и да их је све мање. Чињеница је, такође, да и кад тужиоци утуже, судије то или забашуре, пресуде најмању могућу казну или једноставно одбију. Али је изван сваког резона и тешко одбрањиво да процес, без обзира на све разлоге, не може да се оконча за три године (а неће ни за пет) и да због тога опужени иду на „слободу” и, не ријетко, пред рафале претходно аболираних криминалаца. Међутим, ни у тужилаштвима, или боље речено „извиђачима”, нијесу баш цвећке јер им „извиђања” често трају толико да се на предмете скоро и заборави.
Али, што би рекао мој покојни ђед Михаило „тешко части коју закон брани”! Јер, није све ни у закону ни у процедури, има нечега и у моралу. Наравно, могу тужиоци да се праве честити, наивни и невини, али гдје су били све ово вријеме „док је грмило”? Јер, нема тог посланика или новинара који могу да им нанесу љагу гору од оне којом су се сами на себе бацали. Гдје су били све оно вријеме док им је челник, рахметли Ката, брукао право и правну науку, претварајући их у циркус „са пјевањем и пуцањем? Гдје им бјеше то силно правничко знање, поштење и еснафско достојанство да не помињем, да, ако не устану против, а оно макар приговоре фарсичној оптужби да је, уз Андрију и Милана, десетак особа зрелих за старачке домове планирало да сруши једну државу. И то НАТО узданицу његовог јужног крила? Ћутали су, а ћуте и данас, и перу руке од идиотарије њихових челника, заборављајући да је саучествовање и прикривање кривичног дјела (а већег криминала од оне оптужнице у историји свјетског правосуђа није било) скоро једнако кажњиво као и само извршење. Макар морално.
Ни судије, колективно гледано, такође немају баш толики морални кредибилитет да се осјете увријеђеним. Нека се умјесто дурења упитају гдје им је данас дојучерашња челница коју су уздизали у звијезде. Суди ли им и данас суткиња која је прихватила ону спрдњу од Катине оптужнице и „пресудила” јој као да је права. Умјесто да сами „истражују губу из торине” ћуте и дозвољавају да их чаршија јавно класификује и дијели на оне „за паре”, „оне кумовске” и оне „резервисане за мафију’! А у средини каква је Црна Гора, у којој се зна ко колико кварних зуба има, није тешко дознати којих и колико кварних судија дијели и штити правду. И по бабу и по стричевима.
Не сумњам да ће и овај предмет, формиран као одговор на политичку клевету, доживјети судбину многих прије њега и скончати „у извиђају”. А онда ће га нека нова афера прекрити прашином заборава. Али, и једне и друге подсјетио бих на ону Његошеву да онима којима „закон лежи у топузу, трагови им смрде нечовјештвом”! И да подијелим једно сјећање на једног судију којег памтим по томе (а по томе га и даље памти читав град) што је сваког јутра прву кафу испијао са човјеком којег је претходно био осудио на 20 година тешке робије. Знам,тешко је бити частан и доследан зна то и да кошта, али се на крају ипак исплати. Само такви тужиоци и судије треба да имају муда до кољена, да ми опросте и једни и други.
Емило Лабудовић
