Пише: Емило Лабудовић
Када је 1804. године Карађорђе дигао Србију на устанак и извео прву револуцију у тадашњој Европи, Србија се тада, на Сретење, срела сама са собом, и знала је гдје је, како јој је, шта жели и, што је најважније – шта јој је чинити. Јуче се, нешто више од два вијека касније, на Сретење, Србија опет срела са собом, али без јасних одговора на ова питања, усталасана, подијељена и, за разлику од оне Карађорђеве, непријатељска сама себи. Јуче су у Крагујевцу и Сремској Митровици двије Србије славиле Сретење и тражиле одговор на оно чувено, Вождово, којекуде, море?
У Митровици, визије су биле одређене, јасне и окренуте стабилности, миру и развоју на свим фронтовима. И у Крагујевцу су били јасни и истрајни у својој нејасноћи. Захтјеви који се, попут магле, свако мало расплињују, шире и нестају, следбеници који су се дигли на неку врсту устанка, зна се против кога, а нагађа се и за кога. У Митровици се гласало за свесрпско јединство, у Крагујевцу… за опет, и из почетка. Врзино коло захтјева дошапнутих и дописаних са стране, које је могуће (и сва је прилика да хоће) унедоглед развлачити као жваку.
И, мада је била ноћ, у оба града све се видјело као на длану. И ко је за шта, и ко је за кога, и ко је против кога, а за чије бабе здравље, ко шта нуди, а ко шта (свашта нешто) само тражи. Ноћ је била хладна, фебруарска, црна, али јасно су се назирале боје дресова присутних: у Митровици – национална „тробојка”, у Крагујевцу је све било – у ружичастом. И тако, било је како је било, минуло је Сретење и сад се поставља питање: шта и куда даље?
У Митровици су најавили спремност да Србију гурају напријед, у Крагујевцу је било јасно да су они који су мислили да носе барјак промјена заправо изманипулисани, да су им скупови претворени у циркуске водвиље по „мајданском” рецепту и да их сада режисери свим силама настоје изгурати са сцене. Опозиција би да на њиховом замајцу и заносу понови петооктобарски пуч, а прифесори да се додатно ухљебе на државним јаслима, с тим да се држава са факултетима које треба да финансира капом и шаком не пита колико ни свитац са дупетом. А студенти – играле се делије… и сад им ваља за појас задјенути.
На улицама Митровице и Крагујевца данас комуналци сакупљају шут и отпатке, и за који дан више ништа неће подсјећати на догађаје и учеснике. Народ ће се у оба града вратити редовном животу, обавезама и решавању животних једначина. И студенти ће, кад – тад, морати у клупе (врата су им ширим отворена) и сабрати се да су зајебани и да им је читава једна школска година „прохујала” са кошавом по српским улицама, трговима и раскрсницама. Иницијатори ће опет сачекати неку нову прилику, неку нову настрешницу и трагедију коју ће искористити као параван, и неке нове, искрене а наивне, који ће умјесто њих распаљивати ватру подјела, сукоба и мржње. И све друго, само не изборе. Јер, плаћени су да Србију вуку уназад и да је приморају да клекне на оба кољена. А од свега остаће само болан ожиљак братске ране на подијељеној Србији.
Махатма Ганди је давно рекао да највећи непријатељи једног народа нијесу ни окупатори ни колонизатори већ „сународници које храни окупатор”! А тих „споља храњених” намножило се као кусих паса. Мутна су и смутна времена у којима више ништа није извјесно. Србија је, као и увијек у историји, на раскршћу, са и без студената, и пред новим изазовима. Шта, како и куда даље питања су која се изнова и изнова понављају, а одговор… Можда се онај прави, државни, национално одговорни и историјски утемељен, крије у чувеном „рецепту” Голде Меир, израелске политичарке и једно вријеме и премијерке и утемељивача израелске државе.
„Ако желите да изградите земљу у коју ће се вратити њени синови и кћери, ако желите да изградите земљу из које ће они одлазити само током празника, ако желите да градите земљу која неће имати осјећај страха од тога шта јој будућнос носи, потребна су само два корака.
Прво, да корупцију изједначите са издајом, а корумпиране званичнике са издајицама, до седмог кољена;
Друго, да три професије буду најплаћеније: војска, просветари и љекари.
И, што је најважније, радите, радите и радите јер вас нико неће хранити осим вас самих, а ваша земља је потребна само вама и ником другом. Кад то постане начин вашег живота, онда сте постигли циљ”.
„Далеко је до мурава”, како би то рекли стари Подгоричани, и тога би требало да буду свјесни и они из Митровице и они из Крагујевца. Али, ако Србија, богата, моћна, неутрална и демократска, и своја прије и изнад свега, буде жеља и једних и других, онда ће се на том путу срести на неком будућем (надати се што скоријем) Сретењу, брат са братом, син са оцем, Србин са Србином.
И тада ће оно Вождово „којекуде” имати и јасан правац и исти циљ.
Емило Лабудовић
