Пише: Емило Лабудовић
Тамнан сам уклавирио и све поставио на своје мјесто: студенти (они из Србије) на цестама, мостовима, пјешаче од… до…, професори су им изостали с посла, али ће примити плату; ови овдашњи тобоже студенти, преобучени и маскирани у „тамо њима” а „ками нама” с њима (и данас и сјутра), из дана у дан биркају дестинацију за ноћне изласке; опозиција, српска, се подмладила и постудентила па оргија и бургија заједно са њима, ова наша је на принудном (и плаћеном, да се не лажемо) одмору… и све је да љепше бити не може. А све је, да не заборавимо, због туге големе, тамо и овамо, и изгибија које су и за рат премного.
И, пошто сам све поспремио и посложио у свом дворишту, ријеших да бацим поглед „преко плота”, кад тамо – исто. У оној далекој Шведској, која је за нас са Балкана била и остаје у свему недостижан идеал, најмасовнији масакар у историји ове државе! А жртве, нарочито невине, гдје год да су, страдале од излива мржње и болесних опсесија, код иоле нормалних, изазивају згражавање, жалост и саучешће. Јер, један смо (људски) род, што би рекли шахисти. Па и са далеком Шведском.
Након извјесног времена шок је прерастао у ишчекивање. Од вијести до „Вијести”, које су најагилније у ламентирању над злехудим удесом дијела српских студената на чија је, још нејака, плећа легла судбина државе, ишчекивао сам да сваког часа шведски студенти и шведска опозиција ударе у таламбасе и паралишу земљу. Да траже оставке, пад шведске владе и предсједника јој, одговорност изражену у деценијама робије, документа, увјерења о менталној способности починиоца и народа у цјелини, кривични досије истога (ако га има), и шта све не. Очекивао сам да њихови универзитети ставе катнце на врата, да неки њихов Ђилас, па и Мариника, што да не, неки њихов Бјелогрлић, љекари, адвокати, пекари и фризери, развију заставе и загрме, макар и над Шведском била ведрина и неописива љепота „ауроре бореалис”. Па да ови „каминаши” заоштре плајваз и све то лијепо препишу и приподобе за своје оргијање. Чекао, још увијек чекам, кад оно – нема.
Шведска, колективно и солидарно, тугује, органи власти и гоњења раде свој посао и… тачка!
И сад се нешто питам: јесу ли они Швеђани уопште нормални? Имају ли они студенте? Знају ли њихови суденти гдје станује кривица за масакр, код кога су документа с тим у вези и ко треба да их објави? Има ли Шведска опозицију, спремну да, као бијесан пас, намирише крв и скочи за врат овима што су на власти? Гдје су им професори, писци, умјетници, глумци, адвокати… Имају ли иђе икога да мисли на камо сјутра државе и народа јој? Има ли те Шведске уопште? Зна ли она за демократију, право грађана на незадовољство, умије ли да осјети и искористи могућност да се свака, па и зла, прилика претвори у повод за оргијање уз музику, плес и печење… Очигледно, има Шведска да учи и учи (не само њени ђаци и студенти) док не достигне демократске врхове на које смо се ми већ испели.
Грехота је и није људски нечију трагедију користити за било шта осим искреног саучешћа у болу и солидарности са онима који су њоме погођени. И зато се дубоко извињавам и Шведској и њеним грађанима и искрено дијелим њихов изгуб, али само сам хтио, вођен њеним примјером, прије свега себи па осталима, поставим питање: има ли државе у овој држави? Или, можда, Шведска и није нека држава.
Емило Лабудовић
