И док се ми у Гори Црној и даље забављамо око Ботуна и колектора, наводног поклона ЕУ чији уговор никако да јавност види и упозна се шта то у ствари купујемо и од кога, за то вријеме над Европом нам се полако навлаче мрачни облаци.
Хтио човјек да мисли или не, мора признати да га, ради будућности потомака, мора заплашити пут којим се у овим глобалним кретањима упутила Европа. Морам признати, а можда и гријешим, да је након изласка творца ЕУ – Енглеске – само по себи дошло питање: Куда то иде Европа?
Кад је дошло до рата у Украјини, сваком иоле паметнијем човјеку било је јасно да то није сукоб Русије и Украјине, већ да се иза тога крије неко моћан и жељан профита. Прво смо помислили да је у питању Америка и људи од ратног профита, али смјеном Бајдена и доласком Трампа и те су маске пале. Посебно када су Американци прескочили европске лидере, а Москва то прихватила.
Паника је захватила не само Кијев и Зеленског, који је почео да се копрца и обилази европске пријестонице, почев од Париза, Берлина… Сваком иоле информисанијем постало је јасно да се Европа, која се ужурбано наоружава, почела интересовати не због губитка украјинске територије, већ због ратног профита.
Посљедња одлука Вашингтона да Зеленски мора на изборе оголила је карте и услиједило је ново путовање по „Јевропи“, овога пута почев од Рима, па и самог Папе. Интересантно ће бити сазнати колико је ко из Украјине извукао профита. Трамп ту није крио карте – наплатио је амерички „ратни поклон“. Шта ће и колико остали? Очигледно је да се не боре они за Украјину, земљу коју ће можда распарчати они од чијих је територија и створена.
Надвијају ли се то над Европом неки нови црни облаци? Јер, не видим сврху брзог наоружавања. И док Руси и Путин мирно гледају, па чак и поручују Европи и њеним лидерима да добро размисле – и да они спремно очекују њихов евентуални напад – дотле ми и даље недвосмислено остајемо на евро-путу, путу од којег је, чини се, давно одустала и сама Европа. Ствари више очигледно нису исте, а ловаца у мутном изгледа је све више.
Спремају ли нам се то неке нове ратне игре, на које гласно упозоравају Орбан, а од јуче и Вучић, коме овога пута не могу да подметну „српски свет“? Свијет је обиљежио Дан борбе против корупције, али се није упитао колико је он сам заглибио у том украјинском вртлогу ратне корупције.
Хоће ли Трамп успјети да заустави црне облаке који се надвијају над Европом, чињеницом да од ње полако диже руке, али и јасно указује на ратну корупцију тражећи да Зеленски изађе на изборе и суочи се са својим народом – кога је више у Европи него у Кијеву – брзо ћемо виђети.
И док планета чека „Деда Мраза“, ипак остаје питање: „Куда си кренуо, свијете?“
Перица Ђаковић
