Пише: Емило Лабудовић
Нијеми јаук бола низ мутни Лим се ваља
С Чакора ромиња снијег. Скршена грана бора
Несита неман, опет, злом са триста копаља
Јуриша сјенкама смрти на лице Виситора.
Мурина, слеђена, памти и грдну рану скрива
Још грли дјечје хумке да зимом не озебу
Вријеме узалуд точи јер све изнова бива…
Ожиљак људског срама на светом полимском Небу.
Емило Лабудовић
