Пише: Перица Ђаковић
Не знам има ли икога у Црној Гори, почев од вртића па до несрећних пензионера, који су дочекали највеће повећање пензија од цијелих 1,7 еура, а да не зна како смо ми лидери на путу ка Европској Унији. Ајде што нас у то убјеђују наши политичари, вјероватно у жељи да сакрију слабости система, него што њихову сујету том чињеницом потхрањују и најодговорнији у Бриселу. Лидери смо, колико се ја добро сјећам, ево већ двадесет, а можда и више година. Још нас је у то убјеђивао почасни Мило и његова свита, тврдећи да нам само мало фали па да нас Европа прими под своје скуте или, боље рећи, да они тамо нешто лоше виде јер не знају да смо ми били Европа и прије њих. Да, тај пут ка европским интеграцијама и наше „лидерство“ у њему толико су постали отрцана фраза да је изговара готово сваки човјек код нас који има макар трунку политичких амбиција. Ми не желимо да се суочимо са истином и са собом, али и огледалом, јер би нам поглед у њега открио најбољу истину. Не желимо ни да се запитамо зашто су из те ЕУ изашли њени творци — Британци. Да ли ту има нешто „труло у држави Данској“, што би рекао народ? Ми се дивимо нашим политичким лидерима, или нашем уху једноставно прија њихова прича којом они хране сопствену сујету, или смо пак навикли да имамо господара. Не знам тог политичара који се домогао макар и мало власти, а да одмах није говорио како смо ми неприкосновени лидери на путу ка ЕУ. Сви они једва чекају да поведу своје, нимало малобројне, делегације у Брисел, не би ли их тамо храбрили, а све то о трошку народа којем не могу да повећају пензије ни више од 0,38%.
Дакле, толико о нашој убијеђености у то колики смо лидери на путу ка ЕУ. Избјегавање погледа у поменуто огледало, по принципу бајке „Огледалце, огледалце, ко је најљепши на свијету“, има своју логистику, јер би нам одговор открио колико смо, у ствари, лидери у нечем сасвим другом. Па да погледамо на какве бисмо то одговоре наишли.
ЛИДЕРИ смо у секс-аферама које се дешавају ни мање ни више него у кабинетима власти, у Влади, Скупштини, па и у предсједничким кабинетима. Тамо има више старлета него у ТВ-ријалитијима. Дрес-код? Шта то бјеше, ако се очима не открива, не зна се шта се нуди. Схватио бих то да је у питању старија господа, али ови млади „експерти“? Није то код нас од јуче. Сјетимо се министара у доњем вешу у кабинетима, афере „Снимак“… Одавно су у министарствима схватили да пут ка ЕУ води неким другим путем, да не кажем да је пожељно и подобно развијати ЛГБТ сектор, јер изгледа, врата у Бриселу најбоље отварају геј-лобији.
Није ни то новост. Сјетимо се Милоша који шаље свог изасланика код султана да заврши важне државне послове. Пред пут га савјетује како је султан човјек који воли паре, дакле што би ми сад рекли није му мрска корупција, али му није мрска ни млада „гуза“. И онда Милош, онако с висине, каже изасланику: „Ти знаш да ми пара немамо, али посао се мора окончати — па то види“. Па и ми Милоша за трку данас имамо, зар наш „Милош“ није у том стилу недавно завршио посао и за Брисел послао свог бившег министра којег су у његовом кабинету једно јутро затекли „нашмрканог и нашминканог“?
Нисмо само ту лидери. Лидери смо и по томе што годинама не можемо да окончамо правне поступке против људи повезаних с корупцијом, криминалом и шверцом, а што од нас тражи свијет. А и када коначно донесемо пресуде, они, умјесто да заврше иза решетака, једноставно одшетају из земље као туристи. Листа таквих је већ подугачка, а додатно је „зачињена“ ових дана, баш у тренутку када смо, наводно, надомак отварања преосталих поглавља и врата ЕУ.
Нама, изгледа, није битно да ли ћемо ући са или без права гласа — важно је само да смо, како је давно рекао у својим раним радовима Стеван Копривица, у његовом „Дугом путовању у Јевропу“.
У том споменутом тренутку из земље нам одшетају Милош Меденица, осуђен као вођа ОКГ-а, али и донедавна специјална тужитељка госпођа Митровић. И ако се Милош уредно јавља видео-порукама, биле оне оригиналне или АИ, зар то није шамар по државу „лидера у ЕУ интеграцијама“. Срамота не може бити већа!
У реду, не можемо их сада ухватити јер нијесу код куће, барем тако кажу у полицији. Али код куће су остали они који би за такав њихов гест морали одговарати. А ко је одговоран, запитао се, ничим изазван, и “случајно изабрани” предсједник Јаков, и то са Молитвеног доручка у Вашингтону, директно у програму Јавног сервиса. Поручио је свом некадашњем нераздвојном партијском другу, колеги и „експерту“ да је вријеме да открије ко су одговорни, а ако не може, не смије или не жели, онда он треба лично преузме одговорност. Ничим изазвани Јаков је, ваљда зато што је „преко баре“, рекао и да имамо неодговорну и неефикасну Владу, и парламентарну већину, који, да би сакрили свој нерад, усвајају 20 закона, при чему их нису ни прочитали. А ако јесу онда су кандидати за Гиниса јер 4.500 страница прочитати у пар дана је стварно за поштовање. Нимало чудно што нису прочитали јер за улазак у власт није потребно знање, већ послушност. Управо то су наши посланици и демонстрирали.
Лидери смо и у новој спортско-политичкој дисциплини – борби за расподјелу плена и фотеља, коју смо савршено усавршили по принципу: „Кад се нешто мора, није тешко.“ А зар за то нисмо имали сјајне учитеље попут Европејаца Липке и Лајчака који је ето завршио и на документима Џефрија Епстајна.
Лидери смо и у томе да за сопствене неуспјехе оптужујемо сусједе и њиховог предсједника као дежурног кривца. Дакле, дотле смо стигли да нам је лидерство постало и вријеђање здравог разума сопственог народа — по принципу: „Шта они знају, они су раја.“
Док криминалци бјеже, у канцеларијама се оргија, тендери за аеродроме се намјештају, а ми не желимо да се запитамо ко се заправо поиграва са државом (ако је уопште имамо) и њеним институцијама. Дакле, хтјели да признамо или не Црна Гора је земља чуда у коју још није стигла она „Алиса“ а и боље јој је да остане у својој бајци, јер ми ћемо живјети у својој гдје имамо много више од једне Алисе. Нама је ипак важно само да смо ми ЛИДЕРИ на путу ка ЕУ, а одговорност, шта то бјеше? То ће мо други пут.
Перца Ђаковић
