Пише: Емило Лабудовић
Што ћутиш јутрос дивља зеленоока звјери,
Што скриваш крваво лице пуно рана и ожиљака,
Слутиш ли то да опет кидишу стрводери
И шкљоцају очњацима из свог смрдљивог мрака?
Шта тајиш јутрос и трпаш у своја бездан – њедра,
Слеђена од туге која не зна да прође?
Што јауком својом кидишеш на камена бедра
Моста кога сјенка непребола глође?
Да ли то још памтиш онај крави пир,
Оно злочин – копље сред зенице ти ока?
Зашто ово јутро мамиш у свој дубоки вир
Да опет не изроне крик и клетва, крвава и дубока?
Јеси ли то глува, студенице, за звонки дјечји смијех,
За руке које сад грле небо повише Чакора?
Изњедри више тај урлик и праисконски гријех,
Па да нас коначно мину лелелек и туга Виситора.
Мурино, 30. април 2025.
Емило Лабудовић
