Змија времена лагано се вуче
Не стаје, двадесет три јој има
А све је исто, као да било јуче
Још гризе својим отровним зубима.
Љето тешко дише, а одасвуд зима,
Тишина, мртва. Не чују се дјеца.
Лете црне чавке и црним крилима
Заклањају сунце поврх Гораждевца.
Зебе крвав божур на пустом стрништу
Мамљен мутним оком са мутне Бистрице,
Стријељане врбе виривима ишту
Да Небо изњедри лице кукавице.
Одговора нема. Расте тумор шаша.
Нема пустог дажда с небеских висина.
Господе, Ти последња узданице наша,
Знаш ли како боли Твоја тишина?
Емило Лабудовић
