Пише: Сања Богавац-Живковић
Црна Гора као да се претворила у један зачарани круг или, боље речено, у маратон. Али не онај спортски већ маратон у којем трче криминалци, високошколовани, обичњаци, слободњаци, јер статус није ни важан.
Важно је само да се добро трчи док је за учешће у трци довољан макар и један погрешан корак. Довољан је један преступ и право на учешће је загарантовано.
Олакшавајућа околност за учеснике је та што трка нема јасно дефинисану километражу већ свако може да покаже своју ,,кондицију“ на терену. Сезона лова је у току али овога пута не ловимо дивљач?! Већ једни друге: Мада нас смртнике лове на сваком кораку, или ћошку. Шта је данас да вам неко стави лисице па то је ,,фенси“, како би то рекли.
То је адреналин а он је управо оно што је потребно да би стекли право на учешће у маратону.
Да би боље истратили стартно вријеме поласка са тачке А до неке тамо тачке (јер се циљ још не зна) потребно је имати и добар сат, а знамо да је добар сат некад био симбол угледа. Данас су и вријеме и углед релевантни. Ролекс и друге марке завршавају на различитим рукама. Али, признаћете, ни свака рука није иста, као што ни парфем не мирише исто на свакоме. Тако је и са моћи- не носи је свако једнако.
Ово је маратон у којем нико није ни сигуран да ће стићи до краја трке, јер си на једној страни слободан, на другој те траже, на трећој те и не виде јер се воде оном старинском ,,очи су од воде“ а кад смо код воде ни кише нам не фали ових дана.
За то вријеме, интерпол одрађује своје…па замислите само кад се са свих страна сусретну у истој трци, неће се знати ко кога јури и ко је стварна мета…
Систем вриједности је у морталитету, док за наталитет чекамо неку свјетлосну годину, али немамо ни времена за чекање с обзиром да је трка у току…
Умјесто договора, бирамо бјежање, док заборављамо ону стару добру изреку да ,,договор кућу гради“.
Кандидата је много који могу а и морају добро потрчати, да не буде на крају:
,,Иде маца око тебе,
чувај да те не огребе
чувај Ми.о реп
да не будеш слеп…“
А углавном и бивамо слијепи тамо гдје би морали широм да отворимо очи док је Ми.о у међувремену стигао на циљ.
Признајмо Ми.о. је први отворио трку. Мајка је просула воду за њим за срећан пут.
На крају се не зна ко ће понијети пехар а ко остати само учесник који је ,,судјеловао“ у трци.
Ипак…прољеће полако долази…природа се буди. Кад све почне да буја и цвјета можда ће и Црна Гора бити боље мјесто. Можда ће црвена врпца ознаћавати, као што јој је и намјена, почетак нечег новог а не само једну трку без циља.
До тада, радови су у току и зато апел возачима да брзину прилагоде условима на путу…јер, ипак, маратон још траје.
Сања Богавац-Живковић
