Иако се наизглед много тога промијенило од почетка 20. вијека, неравноправност и угроженост жена је и данас свеприсутна широм свијета.
Маршеви и протести обиљежиће и 112. Међународни дан жена, баш као и прије више од једног вијека – неравноправност је и даље свеприсутна широм свијета, показује извештај Свјетске банке.
Само 14 земаља у свијету има законе који женама дају иста права као и мушкарцима, наводи се у извештају “Жене, бизнис и закон” за 2023, у којем се оцјењују закони и прописе о економском учешћу жена у 190 земаља.
На Балкану, бар у бројкама, дјелује да су жене у знатно бољем положају него у другим дјеловима свијета, али у стварности је стање далеко од идеалног, упозоравају стручњаци.
Извештај Свјетске банке оцјењује да жене у просјеку остварују 77 одсто законских права у односу на мушкарце.
Индекс обрачунавања је изведен на основу осам области – “од суштинских основа, слободе кретања и безбједности, до усклађивања посла и родитељства, па могућности посједовања имовине и приступа кредитима, до могућности да наслиједе дио имовине.”
Упркос томе што је више жена послиједњих година на високим функцијама, не може се говорити о “озбиљнијем побољшању њиховог положаја” у Србији, оцјењује Јелена Вишњић из феминистичког културног центра Бефем.
“Само бих нагласила једну ствар – девет убијених жена од почетка године”, истиче Вишњић.
“Све земље региона у принципу имају добре законе, када се мало зађе у извјештај видимо максималних 100 поена за доста ставки”, каже Нада Дробњак, стручњакиња за родну равноправност из Црне Горе, за ББЦ на српском.
На примјеру ставке имовина која носи максималних 100 поена у Црној Гори, Дробњак указује да је “законом је регулисано да жена и мушкарац имају једнако право на имовину и наследство.”
“Али како је у животу? Четири одсто жена у Црној Гори су власнице некретнина, а осам одсто власнице земљишта… Гдје је ту равноправност?”
Балкан и индекс равноправности:
- Словенија 96,9
- Хрватска 93,8
- Србија 93,8
- Косово 91,9
- Албанија 91,3
- Босна и Херцеговина 85
- Црна Гора 85
- Македонија 85
Из Свјетске банке указују да су привреде земаља “динамичније, снажније и отпорније када јој сви грађани – и жене и мушкарци – могу подједнако допринијети”.
“Када закони ограничавају глас жена и њихово дјеловање, не успијевају да их заштите од насиља или их дискриминишу на радном мјесту или у пензији, мање је вјероватно да ће жене у потпуности допринијети економији талентом, знањем и вјештинама.”
‘Нећу цвијеће, хоћу револуцију’
Транспарент са овим натписом често се послиједњих година види на протестима 8. марта.
У Србији су забележене неке институционалне промјене.
Када је 2020. изборни цензус смањен са пет на три одсто, донета је и одлука да број жена на изборним листама мора да буде 40 одсто.
Жене чине 35 одсто актуелног сазива Народне скупштине (88 од 250), док у Влади Србије има девет министарки, уз премијерку Ану Брнабић.
“Имали смо прошлу владу са 50 одсто жена, али је питање колико је то само врста лојалности партијама које воде мушкарци и чије стратегије искључиво креирају мушкарци”, каже Вишњић.
Притом је, тврди, ријеч о “малом и привилегованом кругу представница”.
“Иако се тим квотама обезбјеђује улазак у различите зоне гдје се креирају политике, свакако не можемо да говоримо да су жене на тим позицијама гаранција просперитета, нити да оне доприносе еманципацији жена.”
Предсједница Владе Србије је жена, а уз то и јавно декларисана лезбејка, али Вишњић сматра да “ништа у њеним политикама не доприноси ни положају жена, ни ЛГБТ заједнице”.
Због тога, као и броја убијених жена од почетка године, она сматра да се “треба дистанцирати од институционалног оптимизма, закона и различитих стратегија”.
Почетком марта, у самом центру Пирота, после осам случајева фемицида од 1. јануара, забележено је и девето убиство жене.
Законодавство је споро и не дешавају брзо промјене, али “увијек иде прије живота”, оцјењује Нада Дробњак, бивша предсједница Одбора за родну равноправност у Скупштини Црне Горе.
“Ми се још увијек нисмо изборили са оним што су стереотипи и родне улоге и заостали патријархални модел наслеђивања”, каже Дробњак.
“Све док не промијенимо културни контекст у ком живимо у ком ће се ти закони заиста примјењивати, а не бити штрик за приступ Европској унији, неће се ништа драстично промијенити у животима мушкараца и жена.”
Међутим, како каже, промјена културног контекста је “тежак и дуготрајан процес”.
“На њему треба истрајавати, дјевојчице од малих ногу треба учити да су равноправне и то што су мушкарци и жене другачије родног идентитета не смије да утиче на њихове животе.
“Држава не може да укине стереотипна понашања, али може и мора да кажњава понашање засновано на стереотипима и укинути праксе у државним органима који су засновани на њима – то је почетак приче”, истиче Дробњак.
Родна равноправност у свијету
Један од главних закључака извјештаја Свјетске банке је да 2,4 милијарде радно способних жена широм свијета нема иста права као мушкарци.
Ипак, како наводе, од 1970. просјечни индекс је побољшан за двије трећине – са 45,8 на 77,1.
“Прва деценија вијека је 21. вијека је направила велике помаке у равноправности полова пријед законом”, наводи се у извештају, уз напомену да је врхунац забележен од 2002. до 2008. године.
“Укупно је усвојено више од 2.000 закона којима се унапрјеђује законска родна равноправност.”
Међутим, реформе су у међувремену знатно успориле, а поједине привреде чак “укинуле претходно омогућена права”, оцјењује се у извештају.
“Иако су велика достигнућа остварена послиједњих деценија, остаје много тога да се уради”, наводи се у извештају.
Најтежа ситуација је на Западној обали и у појасу Газе – области гдје годинама букти сукоб између Израела и Палестине – гдје је индекс равноправности жена 26,3.
На дну табеле су и Јемен, Судан и Катар, гдје је индекс равноправности испод 30.
Привреде само 14 земаља до сада су успеле да постигну подједнака права мушкараца и жена.
Максимални индекс 100 имају Белгија, Канада, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Исланд, Ирска, Летонија, Луксембург, Холандија, Португал, Шпанија и Шведска.
“Анализа почиње од претпоставке да је родна равноправност од суштинског значаја за укидање екстремног сиромаштва и јачање заједничког просперитета”, наводи се у извештају.
“Равноправан третман жена пријед законом повезан је са већим бројем жена које постају и остају дио радне снаге, а потом и напредују до менаџерских позиција.
“То значи веће плате за жене и олакшава да више жена посједује посао”.
Уколико се реформе наставе тренутном брзином, биће потребно још 50 година да би се у свијету постигла равноправност жена и мушкараца пријед законом, процјењује се у извештају.
“Жене које данас почињу да раде ће прије доћи до пензије него што ће добити једнака права.”
