У сваком септембру има нечег налик на
тихе растанке. Приметиш то по играма које
полако почињу да те саплићу. Приметиш то
по искраћалом оделу, које остављаш
млађем брату.
Приметиш и по бајкама које смо досад тако
лепо измишљали. Приметиш како нам и бајке
све мање верују.
У ствари, велика је то варка. Баш као што је и
свет друкчији кад га гледаш са ове или са
оне стране свога ока.
2.
Ономе кога посматраш у огледалу с надом,
ти си нада коју он гледа из свога света.
Не веруј ничему што се може приметити само
са једне стране вида.
Трчи и састани се сам са собом. И изгуби се у
даљинама себе као кап чисте светлости.
Ретки су они који схватају границу слободе.
Још ређи они који схватају слободу границе.
“Не зидај врата већа од куће”, кажу Ескими.
То исто значи што и зидати прозоре мање
од очију.
3.
Стварно видети, значи: умети видети кишу како
пада увис. Видети како падају увис
кровови кућа и реке у којима се таложе врхови
планина.
Овако сам то чуо: “Kо небо није угледао у
води, тај нема појма шта су рибе на дрвећу.”
Па ако се и оклизнеш, некада, у животу, не
гледај то као пад у суноврат него као
пад увис.
И увек, увек се сети Александра Македонског:
“Нико ме на свету није покорио,
сем мене.”
4.
Треба умети видети небо, пуно зрневља
светлости, како се усправља над земљом
и разгранава у свом паду. Цвета.
И видети пад ветра како расте дубоко у долине,
у понорнице благости, сине мој.
И снове ваља видети како расту док тонеш
полагано у њих и параш се, баш као што и
ове речи ћутања, туђе и моје, тону ноћас
а надвисују кров и облаке, и надвисују
небо и расту у једну предивну васиону
коју смо измислили себи у висовима опалог
септембра.
Мирослав Мика Антић