Пише: Перица Ђаковић
Најновију одлуку предсједника државе Јакова Милатовића да постхумно додијели највиши државни орден блаженопочившем Митрополиту Амфилохију доживио сам са недоумицом – да ли је Јаков овога пута поступио искрено, или се иза те одлуке крије одређени интерес?
Ја лично немам дилему да је Морачки Јасновидац тај орден одавно заслужио. Недавно сам и писао да је он, послије Његоша, највећи кога је Црна Гора изњедрила. То потврђују и титуле које ове двије црногорске громаде носе међу народом – Тајновидац и Јасновидац.
Да ли су Црногорци тога били свјесни – не бих се смио заклети. Тајновидца су готово избацили из школских уџбеника, а о понашању према Јасновидцу не треба ни да вас подсјећам. О томе најбоље говоре преписке из његових посљедњих дана, које је провео у Клиничком центру у Подгорици, одбивши да оде на лијечење изван своје Црне Горе и далеко од свога народа.
Ако је Његош био уман човјек из народа, Амфилохије је своју ученост и умност доказао на најпрестижнијим школама Европе – од Париза до Атине. А шта је учинио за своју Црну Гору, најбоље свједочи његово ђело у обнављању духовности државе која се, зарад идеологије, одрекла Бога и крста.
Дакле, све је јасно – барем ми се тако чини – иако сам свјестан да ће и ово моје размишљање изазвати другачије ставове код оних којима је лични профит њихових лидера важнији од државе за коју се „наводно“ залажу.
Управо зато и постоји дилема – шта се крије иза Милатовићеве одлуке? Одлуке, коју, да будем јасан, свим срцем поздрављам као човјек који је дио свог живота и професионалног пута провео блиско уз Митрополита. Ипак, имајући у виду ставове које је Јаков исказивао током свог предсједничког мандата, остаје доза сумње.
Наиме, знамо сви – и не морамо га подсјећати – како је и чијим гласовима дошао до подршке од 60 процената, и како је уопште постао дио 42. „експертске“ владе. Сигурно не уз пуну подршку Митрополита, који, убијеђен сам, за њега и његовог тадашњег пријатеља премијера, а професорових „пулена“, није ни знао.
Зато се и питам – да ли је неко добро посавјетовао Јакова, с обзиром на то да је пољуљани углед и подршку, не само међу народом него и међу посланицима у Скупштини, одавно изгубио? Зар треба подсјећати да ниједан његов приједлог није добио потребну парламентарну већину? А, руку на срце, добар дио тих предлога био је разуман и вјероватно би, у неким другим околностима, прошао.
Као што је прошло и његово жртвовање – када је, умјесто пријатеља и партијског брата, стао у предсједничку трку, погуравши га за премијера. Гђе се њихова слога изгубила послије оне рођенданске торте и заједничког дувања свјећица? Чија је то Спајкијева политичка подршка кумовала разлазу пријатеља и створила два непомирљива пола? Барем мени, а вјерујем и сваком разумном човјеку, није тешко да закључи.
Не вјерујем да их је раздвојила само људска сујета, која, истини за вољу, зна да буде изражена код младих људи. Остаје и питање – ко их је препоручио професору за експерте, за које нико искрено до тада није ни чуо? Да ли домаће Митрополитово окружење, или пак предлог Квинте?
Многи су тада кували кашу у црногорском политичком лонцу-било је ту и оних блиских Митрополиту, али и оних блиских бизнису… или, да будем отворен – устаљеном шверцу, било цигарета, било банана. Мало је било оних који су ту кашу и кушали.
Свима је био циљ да се ватри што ближе примакну, не марећи шта ће бити с човјеком који је својом појавом повео народ у борбу против зла и корупције. Човјек који је, не први пут, за своју Црну Гору стао у прве редове, трпећи ударце и пљување којима су га, готово од самог доласка на трон Светог Петра Цетињског, многи „даривали“, тврдећи да су веће патриоте од њега – њега који никада није избјегао да каже да је Црногорац из Бара Радовића, од Мораче, потомак војводе Мине.
Зато садашња полемика из телефонских порука, распитивање о његовом здрављу и прижељкивања да се „позлати муштулук“ дјелују суморно, али реално. Посебно када сумњу у исправност његовог лијечења изрази и један цетињски посланик. Та једна реченица више прозива и оптужује него све друге ријечи и сумње изречене чак и у оне посљедње, октобарске дане 2020. године.
А сумњи је тада било, будимо искрени, али су сва питања потиснута – не желећи да се стави ни каменчић сумње на име и дјело највеће громаде уз коју смо живјели.
Питања и расправа би могло још бити, али оставимо то за неко друго вријеме и другу прилику.
Зато ћу се само још једном вратити на питање: да ли се и шта „иза брда ваља“ када је ријеч о одлуци предсједника Милатовића да постхумно додијели орден Митрополиту Амфилохију?
Ако је одлука искрена – а не бих да сумњам – онда, да поновим: ако је ико заслужио, онда је то он – онај који је дочекао да га и његов народ провлачи кроз сумњу и блато, које сигурно није заслужио.
Али, неко то ипак одозго види најбоље.
А за одликовање – од кога год долазило – нема сумње да иде у праве руке и на право мјесто.
И зато ћу само ускликнути: ,,АКСИОС”!!!
Перица Ђаковић
