Пише: Перица Ђаковић
Мислио сам да се о идеји гђе ће бити постављен споменик једном од највећих и најзаслужнијих Новљана, Мирку Комненовићу, нећу морати јавно оглашавати, али нисам послушао наш мудри народ који каже „Никад не реци никад“.
Као и највећи број становника Херцег Новог, и ја сам се својевремено обрадовао информацији коју је саопштио садашњи први човјек града, Стеван Катић, да ће Нови подићи споменик свом некадашњем градоначелнику и дародавцу Мирку Комненовићу. Пратио сам ту вијест и, као и сви, чуо да је споменик изливен и да би ускоро требало да се нађе међу бројним споменицима којима су се Новљани одужили људима који су дио себе и свог живота подарили овом граду, због чега је и добио епитет „Град сто писаца“.
Елем, споменик је урађен и довезен у град и ту је већ двије године, како каже човјек који га је довезао. Сви смо чекали дан када ћемо се поклонити Мирку и на тај начин му рећи хвала за све што је урадио за свој и наш град. А није тога мало.
Био је лични пријатељ краља Александра, због чега је краљ са породицом често боравио у Херцег Новом, а Мирко је са супругом Олгом завјештао граду породичну кућу, боље рећи палату, у којој се данас налази Градски музеј који носи име добротвора.
Из тог тестамента из 1940. године, којим се оснива Градски музеј као њихова задужбина, стоји завјет: “Српски барјак који се налази у реченој мојој стојној кући, нека свакако у њој и остане на на вечита времена и то као и сада на видном месту.” Захвални Новљани су испунили аманет добротвора и српска застава је неизоставан дио сталне поставке Градског музеја “Мирко Комненовић”!
Укратко да подсјетимо: почетком Првог свјетског рата окупатори су Мирка затворили на острву Мамула, одакле је због болести пребачен прво у дубровачку болницу, а потом у Трст. Пошто је политички био повезан са Пашићем, овај га шаље у Русију да ради на прикупљању добровољаца, што је Мирко радио свим срцем и душом. Окупио је око 30.000 људи са којима се прикључио ослободилачким акцијама краља и војске.
За своје заслуге улази у нову владу, гђе је био и министар, а на Пашићевој листи убједљиво побјеђује на изборима у Боки Которској и бива изабран за начелника Херцег Новог. Остаће забиљежено да је лично, са својим суграђанима, дочекао руске избјеглице које су напустиле царску Русију пред доласком Лењинових комуниста, те са градског Шквера, гђе су пристигли бродовима, организовао њихов транспорт ка Србији.
Колики је био патриота и колико су га се прибојавали окупатори, говори и податак да су, иако је умро и био сахрањен почетком 1941. године, по доласку у Херцег Нови италијански војници наложили отварање његовог гроба како би се увјерили у његову смрт.
О лику и ђелу Мирка Комненовића могло би се још дуго писати, а народ овог краја је то најбоље рекао прогласивши га једним од најуспјешнијих људи који су били на челу града (од 1930. до 1935. године). Између осталог, има највеће заслуге за подизање модерног хотела “Бока” и ботаничког парка најљепшег на Јадрану.
Зато је одлука да му се подигне споменик наишла на опште одобравање, али не и мјесто које је одређено за његово постављање.
Наиме, планирано је да се простор на којем се годинама налази градска пијаца претвори у нови трг, гђе је предвиђено да се постави споменик. То је изазвало доста полемика у граду подно Орјена. Многи се не слажу да би споменик Мирку требало практично склонити од погледа, јер херцегновску пијацу све мање људи посјећује, а из године у годину има све мање и продаваца и препродаваца.
Сређивање тог трга треба поздравити, али не и постављање споменика најзаслужнијем грађанину овог града на том мјесту. Зар Мирку није мјесто, на примјер, на главном градском тргу – Новљани ће знати – на платоу испред Борова, одакле би споменик директно гледао на градски сат и симбол града, Сахат-кулу? Или на платоу испред зграде Општине? Или испред његове куће, одмах уз кућу Ива Андрића? А можда вриједи размислити и о центру кружног тока на Мељинама, мјесту са којим се суочавају сви посјетиоци при доласку и одласку из града.
Мјеста сигурно има још, као и предлога, који су засигурно бољи од предложеног – да то буде трг на којем је била и на којем би остала херцегновска пијаца. Јер би се тада, свраћајући на тај трг, могло питати: „Мирко, пошто је кило кртоле? Је ли домаћа са Крушевица? Пошто је мрква, зеље или шта данас имамо од рибе – шта су то уловили наши рибари?“
Новљани, размислите. Не подижемо споменик било коме, већ чувеном Мирку Комненовићу, који је љубав према свом граду показао и доказао – али не само према граду.
Перица Ђаковић
