„Моћ је способност да се оствари утицај или да се наметне воља другима…”, један је од сијасет покушаја да се дефинише овај социолошко – филозофски феномен. Утицати на друге у мјери да беспоговорно извршавају налоге носиоца моћи представља највиши степен њеног испољавања и демонстрирања, нарочито ако такво стање односа представља не инцидентну већ устаљену појаву. Тада се, са становишта демократске перцепције, ово стање дефинише као злоупотреба или прекомјерна употреба моћи.
У ратном праву, прекомјерна употреба силе сматра се врстом ратног злочина, наравно под условом да није ријеч о Американцима (атомске бомбе, напалм, ракетни и торпедни системи, итд) или њиховом поимању спољне политике (Монгомери Слобу Милошевћу: „не ради се о томе да испуните одређене захтјеве већ да увијек испуњавате све захтјеве”), али прецизно разграничење између употребе и злоупотребе моћи у друштвеним односима врло је пипава ствар. Јер, у друштву прије свега постоји хијерајхиски утицај моћи (кад се зна ко коси, а ко воду носи) и прописима наложена нека врста прећутне обавезе потчињених да извршавају наредбе надређених.
То, дакле, није спорно, спорно је једино гдје је граница између пословне послушности и поданичког клањања и шефовој сјенци. Али, то је, онолико колико је предмет правног санкционисања много више питање моралног интегритета и једне и друге стране. Народ је то одавно дефинисао синтагмом „ако желиш да видиш какав је човјек, дај му моћ макар на један дан”! А кад стање неконтролисане и несанкционисане моћи потраје, онда се друштво неопажено трансформише у диктатуру.
„Сила може све што хоће, али не може докле хоће”, стара је народна изрека која упозорава да ниједна неконтролисана моћ није занавијек. Прије или касније, али једном обавезно, на овај или онај начин, долази до смјене носиоца моћи и до прилике да нови одмјере и санкционишу „урадак” претходних. И ту опет постоји проблем оцјене и процјене штете нанесене птетјераном (зло)употребом моћи претходних. За неке, оштећене и озлојеђене, ни смртна казна није довољна да обештети стварни губитак и душевни бол нанесен жртвама самовоље, док су они други присталице одговарајуће судске казне. Наравно, присталице режима у којем је та моћ испољавана сваку казну представљају не као мање или више оправдану већ као освету или одмазду.
Али, има нешто што, ипак, и најмању казну чини оправданом и цјелисходном, нешто што и оних годину и девет мјесеци досуђених доскорашњој краљици црногорског правосуђа чини релативно прихватљивим. Каква год и колика год да је казна, она је директна порука да рука правде кад – тад досегне колико је нужно и да „претјерана употреба моћи” није здрава. То је, такође, и јасан наук новим носиоцима моћи да ће једном и сами на тас ваге којом се мјери и одваја законито од оног другог понашања.
„Не суди, да ти не буде суђено”, записано је у Библији, и, ако већ мораш да судиш и управљаш људским судбинама, нека то буде „ни по бабу, ни по стричевима”! И, мада још увијек суданије тета Весни није правоснажна, довољно је снажна за јасан наук на оба краја батине.
Емило Лабудовић
