Пише: Емило Лабудовић
Ни звучнијег назива, ни шупљијег одјека. Душко Марковић, вјечита „црна кутија” наших тридесетак година које су „појели скакавци”, коначно је извирио из рупе у којој је све ово поставгустовско вријеме очекивао да му покуцају Нововићеви телали. И не само извирио, већ и помпезно најавио да ће нас, пошто други неће и не умију, он лично повести у Европу. Након што је деценијама трчкарао за Миловим трагом и, са свима нама заједно, стигао у Недођију, одлучио се за исти принцип, али само у другачијем паковању.
Принцип „обећање, лудом радовање”, уз гарнирунг бескрупулозних лажи, у овој несрећној држави и дезорјентисаоном јој народу пријењао је као мува на … оно. При томе, као да су се држали чувене синтагме још чувенијег доктора права, Радомира Лукића, која гласи: „ако већ лажете, лажите крупно, прије ће вам повјетовати”! А лагали су тако и толико, крупно да крупније није могло бити, да се просто изгубила граница између фикције и стварности, па смо се погубили као ждралови у магли.
Кренули су са „успјешном приватизацијом” која је, руку на срце, и била успјешна за неколико њих, а сви остали смо завршили у „ропотарници историје”. Распродали су, разграбили и опљачкали све што за небо није било свезано, уљуљкујући нас у увјерењу како ће неокапиталистичка бајка, након буђења из оне социјалистичке, донијети хљеба преко погаче.
Потом су ширили фаму о хиљадугодишној црногорској државности и независности да би докусурили последње остатке заједничке државе, а онда нас угурали у нову „дружину” у којој се питамо таман колико и свитац са дупетом. Многи су заборавили један од бисера политички рахметли Филипа Вујановића који је, образлажући разлоге за разлаз са Србијом, истицао како „Црна Гора издваја превише средства за заједничку одбрану”, а и врапци су знали да се радило о мизерним процентима. Данас нам се министар одбране (од ко зна кога) на сва звона хвали како ће „Црна Гора коначно успјети да премаши НАТО стандард (и обавезу) о издвајању 2 посто националног производа у војни буџет Алијансе”! Лагалии су како ће разлаз са Србијом бити само формалан и уопште неће утицати на све оне привилегије у школству, здравству и још много чему, које смо уживали, да би се ускоро увјерили да су нам ти кредити неповратно истекли. А још кад су Србији бескрупулозно почели да на сваком кораку забијају клинце под нокте, доспјели смо до нивоа скоро угашених дипломатских односа.
Дуго су нас, са све овим истим Дулетом, Милом и оним Роћеном, „братимили са руским олигарсима” по подгоричким кафићима и, уз вотку, грабили ташне и кофере пуне долара, да би нас, касније, са тим истим Русима посвађали на крв и на нож. Приклонивши се новим газдама, чак и мисао на једну од најпријатељскијих држава кроз историју Црне Горе прогласили су ни мање ни више него – канцерогеном. Касетне бомбе са осиромашеним уранијумом, чијим смо „учинком”, заједно са Србијом, избили у сам врх земаља по броју обољелих од рака, нико ни да помене.
И тако, лаж за лажју, обмана за обманом, процес је текао све до данас. А да се не заваравамо, и данас је све мање, више исто. А за све то вријеме, Душко Марковић је био ту негдје поред Вође, слијепо, беспоговорно и ћутке га слиједећи и асистирајући му. Све до му није постало јасно да се црногорски државни брод, заједно са капетаном, насукао на хридину сопствених промашаја. А Дуле као Дуле, чувена мојковачка лисица, клиснуо је као пацов са олупине и зашао иза кулиса политичке сцене на којој су се, као рибе на сувом, још увијек батргали остаци његове моћне политичке империје. Ни лук јео, ни лук мирисао.
И сад га ево, европски намирисан, у ливреји достојној бриселске екстраваганције, доброћудан и милостив као часна сестра… просто богомдан да нас, коначо и за праве, поведе европским путем. При томе, ни ријечи објашњења којим су нас то путем све ове године водили он и његови? Ко је и зашто забасао на том путу и довео нас у Катангу, и откуд то да нас баш он вади из гована.
Не сумњам да ће Душкова Странка европског пута бити само још једна перла на црногорској огрлици лажних европских бисера, и ништа више и ништа мање. Јер, да је ово држава „на европском путу”, Душко Марковић и још гомила његових бивших колега и сарадника одавно би били на једном другом путу. Наиме, Душкова хацијенда (у правом смислу те ријечи) налази се на путу за – Спуж. А до оне установе у Спужу, Дуле би могао и пјешке. Само треба да га неко упути.
