Сигурно да нема дјетета, а камоли човјека, који не зна за питање старо колико и човјечанство, а оно гласи: „Шта је старије, кокошка или јаје?“ Питање на које сигурно нико до сада није дао тачан одговор, а и ако га је дао, остао је у дилеми да ли је он тачан, и то не само појединац него и сама наука. Да, и ако се сада питате откуд та дилема, одговор је кратак и везан је за недавни 9. мај – шта је старије, Дан побједе или Дан Европе?
Судећи по нашим медијима и Јавном сервису, ко их је гледао могао је помислити да је старији Дан Европе, иако је као празник настао 1950. године кроз Шуманову декларацију. Они који су учили некадашње школе знају да је ипак старији Дан побједе, јер се он обиљежава 9. маја 1945. године, када је Совјетски Савез побиједио нацистичку Њемачку, приморавши је на капитулацију и крај вишегодишњег рата, разарања и убијања.
Толико о чињеницама које, ако је неко гледао наше медије и национални сервис 9. маја, није могао баш тако закључити. Јасно ми је да смо сада преокупирани путем ка Европи, сви нас хвале и бодре, а сви знамо колико је још реалног и регуларног пута остало. Нико никако да каже да је то, у ствари, наш повратак тамо гдје смо некада били. Чак смо, хтјели то сада у Бриселу да признају или не, били међу предводницима идеје на којој је настала Шуманова декларација.
Истина се ипак не да „зауздати“, као што се наш народ није дао зауздати ни 30. августа 2020. године, када је, као епилог литија, гласовима побиједио тадашњи режим, чији је лидер, под притиском водеће амбасаде, нерадо изашао пред медије да призна пораз, тврдећи, упркос позивима „у шуме“, да је то цивилизацијски чин.
То је био партијски пораз, али и најава његовог каснијег пораза на предсједничким изборима, када је народ већински гласао не за противкандидата, него против њега. Да, то је била истина најављена много година раније, када је никшићким улицама 12. маја шетало на десетине хиљада грађана, предвођених митрополитом Амфилохијем, и када се под Острогом окупљао велики број народа. Само слијеп човјек тада није видио и схватио шта народ мисли и коме вјерује. Потврдило се то и оног кишног дана када је светац стигао из Острога у Никшић и када су дефинитивно најављене промјене које ће послије литија доћи.
Истину нису успјели да зауздају ни силним репресијама, чак ни пребијањем људи и демолирањем аутомобила, нити симулирањем такозваног државног удара „са праћкама“. Истину нису зауздали ни поткупљени судије и тужиоци, а на видјело дана изашле су и бројне малверзације, шверц цигарета и дроге, иако то неко данас покушава да негира. Деманти ипак стижу и из самих врхова тадашње америчке администрације, од Вилијама Монтгомерија, некадашњег амбасадора и човјека ЦИА-е.
Дакле, да се вратим овогодишњем 12. мају, када се опет, као и протеклих 30 година, на улицама Никшића окупио силни народ, из године у годину све млађи. Шетали су они који су некада долазили у колицима, а данас тако воде своју дјецу.
Тог 12. маја, помало чудно, у посјету Црној Гори стигао је нико други до Марк Руте, генерални секретар НАТО-а. Да ли је посјета тако високог госта била случајна баш тог датума или не? Иако је господин Руте говорио о трансатлантској безбједности Западног Балкана, тврдећи пред студентима Факултета политичких наука, одговарајући на питање, да је бомбардовање СР Југославије тада било „најбољи чин“, односно бранећи акцију „Милосрдни анђео“, један од његових домаћина готово улизиčki је рекао да опасност по Црну Гору није од спољњег непријатеља, већ од унутрашњег – што би значило од нас самих, који другачије мислимо од актуелне власти.
Дакле, као по оној старој квислиншкој – да издајници станују међу нама.
Остаје питање да ли је посјета високог госта била само куртоазна. Рекао бих да није, иако су поједини медији тврдили да је ријеч о разговорима о евентуалном коришћењу база у Црној Гори, што је апсурд чак и за малу дјецу, јер НАТО већ има базе у окружењу – у Албанији, Хрватској и на тзв. Косову – или је, заправо, његов разговор са премијером крио и нешто друго.
Наиме, само што је господин Руте отишао, отворила се Пандорина кутија око афере „Телеком“ и застарјелости корупције у тој трговини. Зар сами Американци нијесу тада открили корупционашку аферу и лоцирали ко су из Црне Горе били актери тог посла?
Чудно или не, Влада се директно супротставила тужилаштву и, позивајући се на члан 59 ЗКП-а, преузела гоњење у том случају. Случајно или не, баш након посјете генералног секретара НАТО-а и његовог разговора са премијером, што је изазвало негодовање код брата и сестре Ђукановић и њиховог правног тима.
Да ли је све то случајно или не, просудите сами. Ја ћу се само присјетити ријечи великог Амфилохија, који ми је једном приликом рекао: „Случајности не постоје.“
Да ли ће у овом случају истина, као претходних година док је на челу државе била та породица, бити „зауздана“, остаје да видимо, као и то да ли су ментори и заштитници некадашњег предсједника и премијера – функција је зависила од потребе – окренули ћурак и наговијестили да би кола могла кренути низбрдо. Ту је и Монтгомеријева изјава да су знали и толерисали шверц дувана.
Није први пут да ментори мијењају ставове и мишљења. Присјетимо се случаја њиховог некадашњег миљеника Милошевића или, пак, Караџића.
Случајно или не, тог 12. маја грађани Зете изгласали су одлуку о поништењу признања Косова, отварајући на неки начин референдумско питање одлуке некадашње Владе.
Чудно или не, случајно или не, све се то дешава на један од највећих народних празника – на дан Светог Василија Острошког, кога је сам народ прогласио и признао за свеца.
Перица Ђаковић
