Пише: Емило Лабудовић
Има нас Срба и Срба. Има Срба који су то само рођењем и који би све дали да могу скинути тетоважу српског генетског знака. Има Срба који мрзе Србе и све српско како их никада нијесу мрзјели ни најљући душмани. Срба који су се одрекли свега прије себе и до себе, укључујући и саме себе. Има Срба које то одрицање и то дететовирање уопште није забољело, напротив. Јер, тај минимални, углавном унутрашњи и душевни, напор донио им је и доноси максималну корист.
Има Срба – камелеона који, скривени у дневнополитичком густишу, опрезно вребају, осматрају и ослушкују како би, у датом тренутку, на сцену излетјели у правом костиму.
Има Срба који своје Српство носе као што се носи сопствена кожа, као нешто од Бога и предака дато, и који ту кожу не би мијењали ни за шта на свијету, па чак ни онда кад жестоко засврби. А сврби често (зато смо и Срби) „а то што сврби нас Србе лијече само колац и врбе”.
Има Срба који барјак свог Српства носе високо не би ли и сами били виши Срби него јесу. Тим барјачењем покушавају да надомјесте оне метре и сантиметре који им фале до пуне, српске висине. („А Срби тек кад им главе скину достижу своју пуну висину”).
Има Срба којима нико, па ни Срби, нијесу ни до кољена. Има Срба који све могу боље, љепше, паметније и успјешније од других Срба, само кад би им се дало, и којима ни један други, иоле успјешнији Србин није по вољи. Има Срба који су себи приграбили право да другима пребројавају српска „црвена крвна зрнца” и процјењују јесу ли или нису, а ако јесу – колики су.
Има Срба које памти историја, а има Срба који „памте историју” и који би да се, по сваку цијену, угурају на њене странице, мада је одавно познато да је мало народа у свијету према којима је та историја била немилосрднија и неправеднија.
Има Срба који кидишу на друге Србе. Мржњом, пљувањем, лажима, каменицама, ватром… а има и оних који све то трпе и узвраћају разумом. Има Срба које њихова „браћа по матери” прогоне и свако мало прозивају као курјака у гори, а они и даље храбро газе кроз таму времена, чекајући да коначно сване и гониоцима и гоњеном.
А има Срба који су само то и ништа више. Ни велики, ни мали, већ само Срби. И има их много више него се то да препознати и збројити. Оних који нечујно, као сјенке, газе” и који са позорнице силазе у сумраке, тихо као лист ношен јесењим лахором, без рефлектора и аплауза, и одлазе у непамћење и тмину заборава. А били су Срби ништа мање од оних окупаних рефлекторима дневне позорнице.
Ти Срби и не би да их они извикани свако мало контролишу, којевитезају, сумњиче и провјеравају. Или, што би рекао ненадмашни Душко Радовић „Ја јесам мали човјек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме” –
Има, дакле, Срба и Срба. Оваквих и онаквих, свакаквих и никаквих, спремних да брату ископају око а душманима пруже руку и подастру раме. И само један народ на свијету нам је, по судбини, судбински сличан. Јер, у овом свијету, „Србима и Ромима улаз је (често био) забрањен”! А кад смо већ код Рома, који су заправо покрштени Цигани, њихово ђурђевданско коло се све мање чује. Кажу, превјерили су Како год, Срби никад не би смјели да забораве онај графит из Алексинца, разореног бомбама 1999. на којем је писало: „Браћо, Срби, Цигани су с вама”! По дубини и смислу, ова порука чини ми се јачом него да је писало да су Руси уз нас. Били су, али далеко.
Има, дакле, Срба… И нека нас има. Какви год да смо, Срби смо и наши смо. Мада, „знам ја нас, је..о ти нас”, како рече један велики Србин са дна каце
Емило Лабудовић
