Пише: Емило Лабудовић
Давно су ме учили, мада слабо научили, да је човјек господар само незговорене ријечи. Свака друга је слободна мета, добронамјерниа и ониа другима, умним и ониа којима се памет ни чекићом не може утјерати у тинтару, повод и доказ за јавно распињање оног који је рекао на крст дневног галиматијаса. Зато, ни ријеч о… Умјесто тога, не знам зашто и откуд ми уопште асоцијација на… али, испричаћу причу коју ми је, још док нијесам схватао њену поенту, испричао дјед Михаило.
„Покосио, причао ми је он, домаћин велику ливаду, попластио сијено и садјенуо га у мање пластове (код нас су их звали „навиљци”) да се још мало просуше. И док су се навиљци гријали на јулском сунцу, истјера домаћин из штале џелеп волова да их напасе на комуну поврх села. Али, један од њих, млад, необуздан, пун сирове снаге, измакне се и сјури низ ливаду, дивљајући од навиљка до навиљка и растурајући их својим моћним роговима. Нада се домаћин за њим, удри повећом штапином, али узалуд: бик не стаде док и последњи навиљак не стави под ноге. Поприлично избубецан, а гладан, јер у јурњави не стиже ни залогај да узме, придружи се осталом стаду које се, док је он безумно витлао ливадом, натенане, најело сијена до миле воље”.
Рекох, у вријеме док сам слушао тих и смирен ђедов глас више сам у глави имао слику необуздане снаге, несаломиве моћи и неспутане слободе. Тек много, много касније схатио сам прави наук приче, њену поенту и разумио и ђедову намјеру и његову поуку. А он би рекао, боље икад него никад.
Дакле, ни ријеч о… да ме не наруже на пасје обојке, што би рекли код мене на селу, а искрено, не знам ни откуд ми дође на ум ова прича. Али, кад већ дође, рекох да можда није згорега да је подијелим. Па, како је ко „прочита”.
Емило Лабудовић
