Пише: Емило Лабудовић
Не знам чиме и одакле стиже та Нова, али ако се модернизовала и летеће санке замијнила авионом, даље од Голубоваца неће моћи. Зећани су блокирали пут и мрка је капа за њен пролазак. А и што би им кад им не обећава ништа добро јер, принудом географије, главни град, Никшић и њихова околина, дакле, брат брату – пола Црне Горе, своју нечист Морачом испоручују Зети и Садарском језеру. И свеједно је, Ботун или нека друга локација, увијек ће то бити негдје низводно, а низводно је Зета.
Свијест о екологији, која је ево неко вријеме избила у први план, није окупирала и пробудила само Зету и Зећане. Свуда у свијету, на овај или онај начин, мирно или насиљем, трају битке за очување последњих оаза зеленила, за ваздух обогаћен кисеоником а не димом и угљендиоксидом, за мало мјеста под сунцем на којем би се човјек осјећао човјеком. Али, цивилизација, и кад је гарава, умазана и смрдљива, незаустављиво граби напријед и, упркос свим напорима науке и технологије, за својим трагом оставља жртве. Ботун није изузетак.
Постројење за пречишчавање отпадних вода је неопходно, и ту је свака друга солуција незамислива. И камо среће да га има сваки град у Црној Гори, јер кад до смрти затрујемо све наше ријеке, жиле куцавице будућности, осудили смо и себе на тихо и мучно одумрање. А тек море!? А, руку на срце, ово постројење је потребније Зети него Подгорици јер се она, низводно од Кривог моста, ратосиља свог отпада и Морачом га, у пуном капацитету и изворном стању, испоручује Зети. Од Ботуна до Језера, а онда свакој зетској њиви, бунару, рибарској мрежи…
Разумијем и оправдани страх Ботуњана већ деценијама третираних пошастима Комбината, али негдје се МОРА. И то не због неког тамо уговора, неког тамо гранта и кредита из ЕУ, или градоначелниковог образа, већ због свих нас, у Зети и изван ње. А да се овоме „МОРА” од почетка приступило како ваља, да је држава умјесто што је демонстрирала силу и надмоћ, још од идеје поштено рзговарала са Зећанима, да су људи од струке били гласнији од политичара, да је… данас би Зећани размишљали о дочеку Нове а не багера, а подгоричког градоначелника не би бољела глава и прије новогодишњег мамурлука. Овако…
А сличних разговора и преговора треба и требаће још на многим мјестима јер еколошка битка није само шминкање реалности кроз ружичасте наочари еколошких организација већ ноћна мора свих и свуда. Од Ботуна до Пљеваља, од Гусиња до Херцег Новог. И што будемо озбиљније, правовременије и темељније разговарали на трибинама, јавним расправама и у кабинетима мање ћемо се носати и возити „марицама”, мрзнути по цестама, раскршћима и под шаторима.
Знам да ћу се замјерии многима, али знам, понешто сам о томе учио у школама, држава увијек истјера своје. Силом или милом, постројење ће се градити, а вријеме ће показати да ће оно, уз нешто мало непријатности, бити на корист и једнима и другима. Али, и горе од његовог садржаја још, дуго ће се осјећати непријатни задах погрешног приступа читавом овом трвењу. Уз мало више добре воље, више разума него ината, уз мало више осјећаја одговорности за будућност која нам је, без обзира на страначке, националне и остале боје, заједничка, МОРАЋЕМО доносити и овакве тешке и сукобљавајуће одлуке.
Јер, „ово зрнце блата које се окреће, размућено у капљи воде”, како је Земљу својевремено описао Ги де Мопасан, једино је што имамо. Ако га не сачувамо, а колектори су једно од средстава те заштите, гдје год се градили, за џабе нам сваки развој и напредак. А Ботун је само још једна, додуше мучна, степеница успона којим се, попут Сизифа, пењемо напријед. И ништа није њиме није ни почело, а неће се ни завршити. Дуг је то и трновит пут. И зато, аман заман Милане, пуштај ту Нову Годину да слети, лудило дочека је већ поело. Мада и да је не пустиш, не би се много познало. Нова можда и јесте, али као и да није.
Емило Лабудовић
