Пише: Емило Лабудовић
Ових дана се у црногорским биоскопима приказује филм „Образ”, величанствена сага о једном од (некада) највећих, а често и јединих, иметака овога народа. Чувати „образ”, тај последњи бастион части и достојанства, био је императив изнад слободе, па чак и живота. Био… али више није.
Некад је на цијени била крилатица да „не пада снијег да помори свијет, већ да свака звјерка остави свој траг”, а данас и кад падне, мада пада све ређе, многи трагови „смрде нечовјештвом”!
На Пивским планинама је синоћ опет забијељело, што је додатно обрадовало туристичке посленике. Али, не пада снијег само да би се њиме скијало, санкало и грудвало… већ да би се на њему и у времену над њим оставили трагови. Они људски, и они други. Они у име образа, и они којима је тај образ пониже леђа.
А на блиставом пивском снијегу, за три валера блиставије, јутрос блиста људски траг, траг у име одбране образа и свега онога што се под њим подразумијева. Траг који је, у времену и за сва времена, оставио Милутин Мирјачић, директор школе „Бајо Пивљанин” из Плужина, одбивши да у заглавље званичне коресподенције са Министарством и осталим државним органима стави освједочену флоскулу „да је вјечна”! Још давно, Алберт Анштајн је рекао да су „вјечни само свемир и људска глупост, с тим да за свемир и није баш сигуран”!
Утемељење за свој став, господин Мирјачић је нашао у људском, патриотском и слободарском трагу који је у историју овога народа оставио његов далеки предак, бесмртни Бајо Пивљанин! А тај траг, рече он и усправи кичму у име цијелог рода, не иде упоредо са творцима овог гесла „о вјечности”, разним хијенама и пузигаћама, џепова пуних народне сиротиње. Не иде Бајо Пивљанин уз Мила, Ранка, Весне… а има их више него што је икада било у турским четама које су кидисале на част и слободу Пиве.
Могу само да замислим оркестрирану хајку разних домољуба на част, образ и право на став господина Мирјачића. Али, у земљи чији је образ одавно распродан, и то за сићу, и у којој су још од времена Марка Миљанова „чојство и јунаштво” само у примјерима, образ господина Мирјачића је већ, сам по себи, мета за сваку шушу и марушу и за лавеж чопора подтрпезних кучки.
Али, како год, пред храброшћу, „образом” и ставом господина Мирјачића, слагао се неко са њим или не, мора се имати дубок наклон. И шта год да се деси и на сву очекивану и очигледну голготу која му слиједи, господин Мирјачић се усправио у име свих нас и сачувао нам образ. А човјек себи за живота не може да подигне величанственији обелиск.
Емило Лабудовић
