Screenshot
У организацији Културно-информативног центра “Зета” у склопу “Фебруарских дана културе”, а поводом дана општине Зета, синоћ је одржана изложба карикатура Зорана Б. Лековића.
У изврсној организацији ЈУ КИЦ „Зета“ у Зети и импресиван одзив великог броја поштовалаца Зорана Б. Лековића, синоћ је одржана изванредна изложба његових карикатура, која је заиста представљала прави културни догађај.
У великом холу КИЦ-а, на којем су биле изложене бројне карикатуре Лековића, у име ове културне установе, присутне је поздравио Матија Радовић, а поздравну ријеч одржао Бранко Ноковић, директор КИЦ-а „Зета“, који појачаним интензитетом афирмише културне програме ове установе.
О поетици карикатуре затим је надахнуто говорио Милан Кнежевић, уз посебан акценат на чињеници да је Зоран Б. Лековић својим карикатурама, уз бројне сатиричне поруке, храбро и недвосмислено обиљежио турбулентна збивања у Црној Гори током неколике протекле деценије.
Кнежевић је притом истакао да се Лековић, као ангажовани карикатуриста и савјестан грађанин друштва, храбро и одговорно показао као хроничар једног времена, на чијим карикатурама се може сагледати читава историја дешавања у Црној Гори у протеклом периоду.
Кнежевић је високо оцијенио домете Зорана Б. Лековића у карикатури и аргументовано указао на значај овог умјетничког израза, за који је потребан посебан дар, али и грађанска одговорност и храброст.
Присутни су уз срдачне аплаузе поздравили Кнежевића, а затим и самог аутора, Лековића, који је упутио поздрав свим љубитељима његових карикатура, након чега су окупљени разгледали његове фасцинантне карикатуре са изразитим и јасним порукама у духу снажне сатире.
Лековић исказује снажан таленат мајстора портрета у карикатури, уз јасне и недвосмислене поруке да је вријеме мајсторско решето, и да је свака сила за времена. На овај начин његове карикатуре заиста остају као палета ликова и порука посебно у политичкој сфери.
Притом се аутор у сваком свом раду, уз снажне сатиричне поруке, увијек исказује снагом духа и јасним ставом да је вријеме мајсторско решето. И то уз ехо чувеног Гундулићевог стиха: „Тко би гори, ето је доли“.
На овај начин Лековић је показао да умјетник не смије бити затворен под стакленим звоном у тзв. вуненим временима, да се мора одазивати на неуралгична питања времена. Да се и кроз карикатуру језгровито, уз комични коментар, мора исказати јасан правдољубиви грађански став уздижући се изнад свакодневних људских слабости.
Зато на карикатурама Лековића бива изложена читава једна галерија успјешних, посебно оних других, промашених политичара, који се нијесу прославили у годинама за нама.
