Пише: Емило Лабудовић
Покајање, као унутрашњи чин дубљег поимања вјере и праисконског страха од гријеха, споља се манифестује на разне начине, међу којима су и донације вјерским организацијама, хуманитарним удружењима, сакралним објектима и акцијама посвећеним онима који су у стању неке животне потребе. Томе виду успостављања ванвременске везе са наднаравним, са унутрашњим страхом од недокучивог, усађеном дубоко негдје у људском генетском коду, с времена на вријеме прибјегавају и они који се издају за агностике и који у свом свакодвевном животу игноришу било који облик манифестовања вјере и везе са Богом. Страх од небеске казне за земаљске гријехе стар је скоро колико и људска цивилизација.
Мада је агностицизам унутрашње стање духа и свијести, жеља да се он јавно манифестује понекад поприма чудовишне и рушилачке размјере. Истине ради, треба рећи да ни „друга страна” кроз вријеме није сједјела скрштених и скрушених руку. У своје доба, Инквизиција је однијела више живота од куге, шпанске грознице и тадашњих ратних сукоба зајдно. Њеним утјеривањем, а касније комунистичким истјеривањем Бога, човјек се заправо обрачунавао сам са собом и, углавном, бивао губитник. Али, тај рат је био, јесте и биће од оних у којем нема примирја.
Посебан облик неразумијевања суштине вјере и њеног упражњавања јесте настојање једних вјерника да убиједе друге како је само њихова вјера она аутентична и Богу мила. Често, чак и много чешће, унутар исте вјерске скупине и организације. То настојање, углавном праћено мржњом, крвљу и лешевима, доводило је и још увијек доводи до цијепања и атомизације Цркве као посредне везе између Бога и човјека. Ту злехуду судбину није избјегла ни Српска православна црква која у Црној Гори, међу вјерницима исте вјере, исте историје и исте судбине, доживљава прогон чак и на институционалној равни. До мјере да се и са врха државе настојало да се црква која је стварала и вјековима одржавала државу, истисне из ње и замијени њеним сурогатом, са лажним олтаром и још лажнијим квазисвештенством. То настојање да се имитација вјере са градских тргова и политичких памфлета усели у светиње старије и од саме државе, траје и данас.
Али, чак и они најригиднији агностици и јуришници, негдје дубоко у себи таје страх пред највећом тајном живота, страх пред смрћу. Како се одговор на то питање, на жалост, крије на корак иза последњег даха, страх и неизвјесност, колико год се настоје потиснути, вреба из најтамнијег дна људске душе и захтијева извјесно и макар посредно изравњавање рачуна и успостављање равнотеже између вјерујем – не вјерујем. Усред најжешћег пљувања, оспоравања и анатемисања СПЦ, туби тамо појави се вијест да је овај или онај припадник ДПС/ЦПЦ коалиције искорачио из тог тамног вилајета и, на овај или онај начин, искаже макар формално поштовање мајци – цркви. Такав чин се отме чак и понекој државној институцији, државе која је, мада прећутно, у деценијском незбору са СПЦ.
Чинови милосрђа као последица страха од гријеха и намиривања дуга на Страшном суду Судњега дана, колико год то многима било смијешно и архаично, ако ништа друго доприносе снижавању прага нетрпељивости, мржње и оспоравања. Иако се то у поплави нациофашистичког лудила одређених кругова и појединаца према СПЦ доживљава као кап добре воље у океану зловоље, ипак је то одређени чин покајања и окајања. Али, и вјерујући и они други, и припадници и бојовници, љубитељи и мрзитељи, они који благосиљају и они који пљују и псују, морају бити свјесни оне Христове „нека се каменом баци први онај који је без гријеха”! И да прије него му буде опроштено, мора прво опростити себи. И прије него пред иконом, мора се покајати у себи и пред собом. Јер, вјера у Бога је, прије и њега самога, вјера у добро, у правду, у хуманост и човјекољубље шире од свих зидова, граница и подјела.
И зато, у ове свете дане нека се, свима без разлике, деси она „слава Богу на висини, на земљи мир и добра воља међу људима”! Јер живимо у вријеме када нам је све ово потребније и од хљеба.
На здравље, срећу и на свако добро Бадњи дан и Божић којем се надамо и радујемо! Амин!
Емило Лабудовић
