Не волим кад прогоне новинаре, какви год да су. Макар то били Петар Комненић и Драган Ј. Вучићевић. Не волим, јер њихов „прогон”, забране, тортура и све што се, са остатком и без њега, може сврстати под „притисак” ничим доприноси депрофилисању тих „ликова”! Гени су то. На Голом Отоку и данас постоји чувена „Петрова рупа” као свједок неуспјелог покушаја „преваспитавања” Петра Комненића, старијег. А ни унук му није ништа бољи, с тим што је деда трпио за Русе а унук му због Руса, и Срба приде.
Реципроцитет, као крајња нужда у међународним односима, резервисан је углавном за дипломате и шпијуне. Ви протјерате нашег, ћћили наше, а ми вам узвратимо у истом броју. Али, ево догурасмо дотле да су и новинари „персоне нон грате”. Наравно, однос према овом „инструменту” је, углавном, крајње личан. Са наше стране – оправдан, са њихове – наставак непринципијелне политике, са елементима притиска, мијешања у унутрашње прилике, окупације, итд.
Али, крајње објективан посматрач лако би уочио да вага „реципроцитета” у овом тренутку стоји укриво, нагнута, и то жестоко, на страну Београда. Колико је само званична Србија игнорисала и прећутала отровне жаоке из Подгорице, протјеривање српског амбасадора који је, рођењем, чак и Црногорац, непримјерене „излете” овдашњих политичара у српска турбулентна дешавања, забране и прогон српских држављана (група оног Миљковића се не рачуна)… списак би био дужи од текста. Али, кад дара претури мјеру, кад се чаша жучи прелије, онда… цех плати политички талог: Драган и Петар. Или, што би наш народ рекао: кад не можеш по коњу, удри по самару!
Било је и мимо Петра и Драгана бољих и илустративнијих примјера за „реципроцитет”, али кола углавном пуцају тамо гдје су најтања: око руде. И да поновим, не волим кад „притискају” новинаре. Макар то били Драган и Петар. Поготово не кад су жртве опрезне и пипаве примјене реципроцитета. Али… Драгана не знам и не пратим, а Петра знам као злу, и баш злу, „пару”. И можда му је ово последња прилика да се присјети оне народне да „ко другоме јаму копа (а Петар се својски трудио) кад, тад, сам у њу упадне”.
Емило Лабудовић
