Пише: Емило Лабудовић
„Ово нам је последња прилика”! Овај поклич у којем је сажета цјелокупна јадиковка хрватске јавности и њихових медија над ситуацијом у Србији, више је него експлицитна подршка скоро једногодишњем неуспјешном настојању блокадера и српске опозиције, која их користи као онај балван звани „ован” којим су разбијана врата на замковима и тврђавама, да коначно силом преузму власт.
Слична очекивања и подршка „дану Д”, како је најављен 1. новембар у Новом Саду, додуше нешто мало прикривеније, стижу и из Сарајева, Подгорице, Приштине. Скопље је, за сада, још увијек резервисано. Сви се надају и ишчекују да сјутра, под притиском, Вучић поклекне, а Србија падне на кољена. Завист, која у последње вријеме прераста у отворену мржњу и бескрупулозно мијешање у унутрашње ствари једне суверене државе, извире скоро из свих новинских и наслова на сајтовима, у објавама разних агенција, асоцијација и удружења у окружењу, додатно распирујући ватру друштвене заоштрености у Србији.
Суботњи скуп у Новом Саду, који блокадери сазивају под изговором комеморације жртвама срушене надстрешнице, свакако ће бити последње огледање и одмјеравање снаге државе и њених институција, с једне, и опозиције и њених ванинституционалних и дјелимично институционалних помагача. Одасвуда. Колоне присталица, пред камерама пјешице а онда иза прве кривине у аута, аутобусе, камионе… хрле у Нови Сад, чврсто намјерени да запале Србију и да на њеној ватри угрију све своје поразе и суноврате, још од школе „Рибникар” наовмо.
А у лудилу, распириваном вјетровима подршке вјековних српских душмана, нико од распамећених блокадера и њихових присталица неће да застане на тренутак и размисли: кад плане огањ он зачас стигне и до кућа паликућа. За ове наше подстрекаче и лажне душебрижнике за стање људских права с оне стране Добракова случај „Забјело” је више него опомињући. Али, шта год да се деси сјутра у Новом Саду и широм Србије, колике год ватре горјеле, колико год излога да буде разбијено, колико год каменица, димних бомби и бакљи било бачено на кордоне полиције, Србија ће опет, као Феникс из пепела, у недељу осванути једнако јака, снажна и напретку окренута.
Од како су Срби кренули стопама Светога Саве, помени, парастоси и комеморације били су израз дубоког поштовања покојних и дубоке туге за њиховим изгубом. То су тренуци непомућене тишине у којој се, не уз буктиње и пожаре већ уз лелујави пламен свијеће, одаје пошта и дијели туга за преминулима. Зато је лицемјерна лаж, јефтинија и од „камењарки” поред мађарских ауто – путева, којом опозиција сјутрашњи скуп покушава продати као комеморацију.
Неотуђиво је право опозиције, студената, незадовољних грађана да се окупљају и презентују своје незадовољство, с тим да би било нормално да тада понуде и нова, боља и напреднија решења. Али, крајње је лицемјерно, кукавички и непоштено одсуство визије боље Србије маскирати тугом за жртвама надстрешнице. Туге коју дијелимо сви и на коју опозиција и блокадери немају никакво ексклузивно право.
„Запалите Србију, сјутра вам је последња шанса”, отворено поручују из Загреба, очекујући да тај злонамјерни апел отворене мржње нађе снажан одјек у Србији. Постоје, наравно, острашћени појединци и групе спремне да крену трагом тог поклича и покушају да направе хаос диљем Србије. Али, ти, западним вирусом зла заражени, пиромани, заборављају да је још од Мишара, Чегра, Иванковца, Брегалнице, Кајмакчалана, Кошара… из сваког пожара Србија излазила јача и сложнија. И да су увијек и у свим српским искушењима на крају побјеђивали они који, како то рече предсједник Вучић, „воле Србију”!
А како год се збрајали и пребројавали, коначан рачун је увијек показивао, и показиваће, да је небројено пута више оних који воле Србију. И оних способних да том љубављу гасе све пожаре које мрзитељи могу да потпале. И зато су узалудна сва медијска и свака друга „пумпања”, ово што се покушало продати као обојена револуција очито је већ давно издушило.
И проћи ће и субота, а недеља ће бити свједок да ће Србија, часна и усправна, живјети и даље. Упркос свему и свима. Јер, „Србија је велика тајна”, рекао је давно Оскар Давичо.
Емило Лабудовић
