Самоћа, завичајна, душегупка и спаситељка у исти мах, појачана искричавим сумраком који се, без застанка, тоциља низ камена леђа Точила, већ гута Завор и само што није грунуо на прозор. Све се стишало и, као звијер на опрезу, ослушкује и вреба ненадани крик па да стакленац ноћи прсне у хиљаде комада. Признајем, упркос томе што сам овај тренутак доживио и преживио небројено пута, нека тиха, необјашњива језа мили уз бедра и подгријава страх. Сад већ разумијем ону Костићеву „сам сам, и пуст сам, у завичају”, јер мало гдје се може бити „пуст” као у овој зеленој пустињи која у небо дира.
Али, нијесам ти хтио о томе, јер знам да већ одавно знаш скоро све што ме овдје и боли и радује. Него, сјетих се једног нашег поиздаљег рођака са мајчине стране, његовог удеса и начина којим се носио са њим, па рекох да подсјетим и тебе и себе. Имао је, као што знаш, тај рођак сина, најмлађег од све дјеце, којег је тетошио мимо свих других. Не кажем, волио је он и осталу дјецу, једнако водио рачуна о њима, али мезимац је био – мезимац. Мажен, пажен, издвајан… стасавао је као пажљиво гајена младица и из дана у дан бивао све љепши и виђенији. „Вила горска”, говорила је моја баба, а на упозорење да је он ипак мушко само је одмахивала главом и додавала да је љепши од сваке дјевојке.
Мада се истински трудио да се ни по чему не издваја од осталих, увијек и на сваком мјесту његово „мјесто” се знало: за степеницу височије, за корак ближе, тик уз сваку ватру и уз сваку трпезу. Село се било свикло на њега таквога, он на село и своје мјесто у њему, а мајке сеоских удавача из потаје су мјеркале да ли баш ону њену, већ пристасалу, неће „мило погледати. Али, једног дана, била је рана јесен, сунце се већ било наслонило на Козлен, пуче пушка и пуче глас: убио се. Сјео је на кућни праг, узео очеву пушку, наслонио је себи на срце и ножним палцем опалио. Мајка, коју је био замолио да донесе фрешке воде са оближњег извора, затекла га је испруженог преко прага и благо насмијаног, као да је све било само шала. Закукала је из свег гласа, тада и за читав живот, а за њом се широм села заорио лелек.
Сахрана је, кажу, била каква се ни прије ни послије није памтила. Мој рођак, црн као гавраново крило, стајао је над сандуком и примао саучешћа. Није плакао, није ни говорио, само је као добро програмиран робот прихватао пружене руке и климао главом. Мој ђед се касније клео да он душом и духом просто није ни био на том мјесту, и да није био од „овог свијета”. Али, нијесам хтио о овоме. Друго је битније.
Скоро годину дана га нико није видио. Није излазио из собе, јео је само сув хљеб и воду, фамилија је дигла руке, његови најбољи пријатељи нијесу успјели да га убиједе… углавном: стран себи, па стран другима. А онда је једног предвечерја изненада позвао жену и затражио да му маказама скрати подужу сиједу браду и дуге праменове косе, узео бријач, окупао се, пресвукао, обукао најбоље што је имао, црно од пете до главе, и… изашао.
Сви су се изненадили кад се појавио у мјесној кафани, назвао Бога и наручио кафу. Испијао ју је дуго, као да је циједи кроз проријеђене зубе, гледао у своје мршаве руке које су личиле на сплет поцрњелих вена, а онда се дигао, рекао лакуноћ и изашао. Гости, углавном браћа, кумови, пријатељи, комшије… тек кад је изашао прекрстили су се и, испод гласа, толковали је ли ово био знак његовог враћања у живот или последњи врисак лудила које води у синов гроб који је још онога дана завјештао себи за последње коначиште.
Од тада, редовно су га виђали гдје год је било људи. Ишао је чак и на свадбе кад су га звали. Онако црн у црном, међу сватовским шаренилом личио је на знак и опомену да „све је лаж, осим смрти”. На сахранама издвајао се по томе што једини није плакао. Чак и кад је мајку сахрањивао нијесу му сузе видјели. На косачким мобама, абубијек је био косабаша, на звук момачке пјесме пуне младости и сирове снаге, само је убрзавао замах и за три косишта одмицао најбољима. А са препуне трпезе, знао је да узме теј комад хљеба, ријетко и парче сира, и, док му је поглед, празан и сличан сљепилу, лутао околним брдима, дуго и дуго жвакао суве залогаје који су се једва откидали низ суво грло на којем је огољена Адамова јабучица личила на омањи навиљак.
Једном се мој ђед одважио да му приђе, да му, ћутећи, савије и пружи цигар недозреле „крџе” и да га, између два „дима”, у пола гласа, запита „како си”? Не окрећући се, пљуцнуо је мрвицу дувана са скорелих усана, удахнуо дубоко и промрсио: „ништа боље него онога дана”! „Боли ме подједнако, гуши, држи за грло, буди из најдубљег сна, али му не дам да ме освоји и повуче на дно. Бјежим међу људе, слушам њихове разговоре, испуњавам очи ониме што они раде, само да што мање мислим на крвника што ми душу раздире. Јер, упамти, што дуже гледаш у понор, понор ће те прије у себе повући. А имам фамилију, потребан сам им! Живот мора да се живи”! Ђед је причао да су потом дуго ћутали и растали се без ријечи. Недуго затим, само је једне зоре „заборавио” да се пробуди.
Понор ноћи, дубок и без трага свјетла, већ одавно буљавим очима сове посматра моју несаницу, па те, можда, баш и због тога подсјећам на ову причу. Упамти, много тога у животу може и хоће да боли. Некад бол зна да разори душу, да је обузме и зароби, и сав живот подреди себи. Али, и такав бол се мора побиједити, не заборавом јер је немогуће, већ навиком. Навиком која олакшава, анестезира и чини да се може даље. И зато, ако боли – нека боли. Трпи, навикавај се и ходај даље. И не дозволи да те понор бола увуче у себе и окује. Не гледај у понор да понор не би погледао у тебе.
Емило Лабудовић
