Пише: Емило Лабудовић
Минут до дванаест је, колоквијално, последњи рок да се нешто уради да ваља. Све послије тога је залудња работа. Вријеме се, осим у песмама („не мјерим више време а сате”) мјери часовницима или „по врелом сунчевом ходу”, и то кад је последњи минут за нешто може се врло прецизно одредити.
Некад су часовници били ријетки, скупи, привилегија појединаца и својеврстан статусни симбол. У међувремену, након што је пређен пун круг од оних „сунчаних” па до најмодернијих, дигиталних, захваљујући Јапанцима, Кореанцима и Кинезима, часовници и све справе за мјерење времена доведене су до нивоа тривијалног потрошачког добра, доступног и најсиромашнијима.
Али, у том потрошачком срозавању и обезличавању сатова, захваљујући највише Шајцарцима, остао је један сегмент у којем су они и даље високоцијењени и недоступни осим шачици славних и пребогатих. Вртоглавих цијена, позлаћени, опремљени дијамантима, громогласно рекламирани, постали су ствар престижа и сликовито свједочанство социјалне позиције имаоца.
Те „машине” које су више знак и доказ него мјериоци времена, имају они који имају. Али, за разлику од богаташа, прослављених спортиста, глумаца, пјевача и осталих, који немају обавезу доказивања поријекла свог богаства, политичари и други носиоци прерогатива власти немају тај луксуз. Они морају да јавности објасне откуда им часовник(ци) чија вриједност често превазилази њихове не само годишње приходе. Тог „усуда”, ево допао је бивши све и сја у Црној Гори, Мило Ђукановић.
Прича о Миловим сатовима није од јуче. Причало се, писало се, пријављивало се… али је све то остајало „испод радара” АСК и законске процедуре. А за све то вријеме Мило их је носио и показивао без икаквог зазора. И сад, одједном, откривена „топла вода” и АСК „коначно утврдио” да Мило има колекцију сатова вриједну… ко зна колико, али у сваком случају много, много вреднију него што је он могао да заради својом „биједном” предсједничком и премијерском платом. АСК је „врућ” кромпир пребацио у двориште тужилаштва, а хоће ли то мрдати даље… е, то је већ као оно са Ђекном.
Шта год и како год да буде, овај „случај” неке ствари неће помјерити с мјеста. Прво, акција је закаснила деценијама, јер Мило ове сатове има од поодавно и сви они показују да је подне давно минуло. Друго, јесу сатови скупи раритети, али, да има АСК и да има државе, Мило би имао обавезу да докаже откуд му много тога и скупљег и бизарнијег, почев од оне куће под Горицом па даље. Четврто, мада се очигледно не доказује, и да надлежни суд „докаже” Милову кривицу, постоји ли начин да му се сатови одузму? А и ако му их одузму, куда са њима: у неки музеј, на јавну аукцију или у неки трезор у подруму Централне банке (она братова тешко да би дошла у обзир)?
И нека ми буде опроштена ова симплификација, али све ово личи на онај случај са једним од најозлоглашенијих свјетских мафијаша, Ал Капонеом који је, након што му се нијесу могла доказати бројна убиства и паљевине, на крају осуђен – за утају пореза. Или, преведено на овај случај: нека Мића врати своје тешком муком стечене сатове, све друго ће му бити опроштено.
Емило Лабудовић
