Пише: Емило Лабудовић
У Старом Риму, кад год није било хљеба, било је игара. А да би се глад утолила и макар накратко предала забораву, игре су морале бити што крвавије. Крваве толико да у човјеку пробуде животињски инстикт и жеђ за жртвом и злом. Разуларена и острашћена маса дивљачки је уживала док су, доље у арени, лавови растрзали рањене гладијаторе или док су побијеђени умирали искасапљени мачевима побједника. А ни побједа над противником често није гарантовала живот, јер су посматрачи, убивши и последњу мрву људскости у себи, окретали палац на доље што је значило смртну пресуду.
Скоро два миленијума касније, упркос свим реформама и јачању друштвених и законских норми којима се сваки вид насиља стављао под најстроже санкције, и данас имамо у суштини исту ситуацију. Имамо протагонисте насиља, имамо жртве насиља и посматраче који, умјесто урликања и палца чији положај значи смрт или живот, све то посматрају са уживањем и са палцем на типки мобилних телефона који, са језивом хладноћом електронике, све то снимају, чине виралним и путем разних мрежа доступним и „посматрачима” широм планете.
Живимо у свијету и у времену насиља, тако да вијести о његовим појединачним изливима изгледа више никога не тангирају. Бар не даље од лицемјерног згражавања и вербалне осуде. Али, није толико проблем у насиљу колико у чињеници да се све више навикавамо, и, као појединци и као друштво у цјелини, постајемо на њега резистентни. Неки дан су се у Бару потукле двије средњошколке, још увијек дјевојчице, и обје завршиле у болници и у полицији. На први поглед, ако се изузме чињеница да је насилништво као образац понашања углавном било резервисано за мушку популацију, ништа ново. Такозвано „вршњачко насиље” одавно је завладало нашим школским установама. Чак су, прије неку годину, у једном овдашњем вртићу тројица „шврћа” организовала „топлог зеца” за вршњака. Дакле, већ дуго времена на сцени имамо „гладијаторске арене” модерног доба гдје силеџије, појединачно или групно, „вјежбају строгоћу” над недужнима и немоћнима.
Али, много је поразније што за све то вријеме расте и број „посматрача” који само навијају и лежерно снимају. На снимку туче двије барске дјевојчице види се повећа група посматрача и навијача која све то посматра „равнодушна према плачу”, без жеље и намјере да спријече обрачун. Ништа даље од „посматрачке мисије” нијесу одмакли ни родитељи и наставници чију су васпитну функцију одавно преузеле улица и друштвене мреже. А друштво у цјелини углавном организује семинаре и округле столове да би од свега тога ситуација све више била „округла, па на ћоше”! И тако, мало по мало, сви смо се претворили у немоћне посматраче, невољне и немоћне да било шта предузму.
Од шака и песница до шипки, ножева и пиштоља пут је често прекратак да би се спријечиле фаталне последице. Број туча, појединачних и организованих, групних, из дана у дан расте, али као много отровнији коров буја и број оних „посматрача” којима је једино стало да ухвате што бољи „угао” за снимање и да то што прије прослиједе Фејсбуку, Инстаграму, Иксу… За то вријеме таласи бијеса, мржње и зла ваљају се улицама и, као поплава залазе свуда и носе све пред собом. А до обале спаса има „три дана јахања”, како се некад мјерило недостижно.
Јагње које се од малена учи да се туче врло брзо постаје рогати напасник који стално истура рогове. А у међувремену, она тројица „шврћа” из вртића су већ стасала за озбиљније туче.
Емило Лабудовић
