Пише: Емило Лабудовић
У моје вријеме недеља је била „вријеме спорта и разоноде”, фудбала прије свих. У моје вријеме фудбал је био „најважнија споредна ствар на свијету”. У моје вријеме на утакмице се ишло породично, као на празник, да се ужива и навија, слави и тугује. У моје вријеме клупски шалови, заставе и транспаренти били су једино навијачко „оружје.?”. У моје вријеме највећи „инциденти” на утакмици биле су псовке судијама за досуђено или недосуђено. У моје вријеме фудбал је био – фудбал, а то је било највише што се од њега очекивало. А данас…
Ко пажљивије прати фудбалска дешавања код нас и у региону, морао је да запази недавну велику „сјечу кнезова”, то јест праву пустош коју су, на почетку такмичења у оквиру Фудбалског купа Србије, такозвани „мали клубови” направили међу извиканим српским „суперлигашима”. Као брезовом метлом почишћено је суперлигашко двориште: Партизан, Чукарички, ТСЦ, ОФК Београд, Раднички 1923, Напредак… отписани су, а побједничке фанфаре свиране су на теренима који су скоро до јуче били само нешто мало више од сеоског пољанчета. Били су то велики празници за те маке средине, а голгетери и голмани тих клубова преко ноћи су израсли у праве локалне хероје.
Фудбал је одавно дефинисан као сиротињски спорт, и најбољи фудбалери свијета стасавали су у бразилским фавелама, сиротињским предграђима и рубним насељима. Босоноги дјечаци са крпењачама (права фудбалска лопта била је најчешће само сан), на прашњавим и импровизованим теренима, головима које су чинили два колца и канап преко, учили су прве фудбалске кораке, а ране разбијених кољена лијечили сновима о великим наступима на „Маракани”, Вемблију, Сан Сиру, ЈНА… Многима се тај сан и остварио јер су, осим вјештине, били надахнути неутаживом глађу за хљебом, славом и изласком из прслих патика.
На ово слово ме понукала судбина једног од тих такозваних малих спортских колектива, али који за средину у којој трају имају несагледив значај. Стварни и емотивни. Наиме, сваког јутра пролазим поред стадиона фудбалског клуба „Црвена стијена” из подгоричког насеља Толоши. Још док сам годинама упражњавао подстанарске дане у Толошима прирастао ми је срцу јер је мој старији син ту пикао лопту и, да је послушао тренера и био упорнији, ко зна… У међувремену одселили смо из Толоша, син се приклонио архитектури и изгубио свако интересовање за фудбал, остављајући мени успомене, жал и дилему. И увјерење да прави фудбал, онај који се воли и којем се све подређује, ипак припада предграђу.
И све би било како мора бити, „ Црвена стијена” би (не)заслужено таворила у трећој црногорској лиги, а стадион би и даље био мјесто радости, наде, љубави према „бубамари” и окупљања толошке дјечурлије свих узраста. Али… Недавно објављен апел грађана Толоша, којем се, као „стари Толошанин”, најискреније придружујем, отворено указује на скривено мешетарење људи из управе клуба. Наиме, изгледа да су они који ведре и облаче црногорским фудбалом потајно угасили стари клуб и, наводно, формирали нови. Тако је „Црвена стијена”, након скоро 90 година трајања, формално престала да постоји, а шта је намјера са новом питање је на које Толошани, а и остали грађани Подгорице, желе јасан, прецизан и поштен одговор. Како управе клуба тако и управе Главног града чије је „Црвена стијена”, са све стадионом, неприкосновено власништво.
Јер, ко зна позицију стадиона „Црвене стијене” лако може да посумња да је он можда већ „нанишањен” као будућа локација повећег пословно – стамбеног кварта у власништву неког од овдашњих олигарха. Уосталом, укупно стање у црногорском фудбалу, који је већ више од деценије скоро у приватном власништву, побуђује зебњу да би „Црвена стијена” и њен стадион лако могли постати колатерална штета (за Толоше и његову дјецу и грађане) и прилично велика добит за ко зна кога. Стога, руководство „новог” клуба, а Секретаријат Главног града за спорт поготово, грађанима Толоша, и не само њима, дугују хитан одговор на питање: ко је минирао „Црвену стијену” и „преобукао” је у ново рухо? И то што прије, док је стадион још увијек на истом мјесту.
Емило Лабудовић
