Пише: Перица Ђаковић
Са невјерицом и у шоку, као и сви грађани Црне Горе, примили смо вијест са Цетиња, и практично пратили је из тренутка у тренутак све до прелаза из првог у други дан године нове. Како су минути и сати пролазили од трагичног догађаја број жртава се нажалост повећавао, од 4 стигао је на крају до 12 страдалих. Невјерица је о каквом монструму је ријеч, јер убити човјека у свађи може да се и разумије, али убити невину дјецу, то не може нормални људски ум да прихвати, тај чин је монструозан.
И док сам помно пратио вијести из Престонице, присјетио сам се ријечи блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који ми је уочи освећења Храма Христовог рођења у Подгорици у кратком интервјуу рекао: „Док се не испуни аманет Његоша и на Ловћену, црногорској капи, врати срушена капела и у њу положе мошти једног од највећих Црногораца, тек тада ће се вратити мир међу Црногорце!” Да, тако ми је, испаде међу првима, рекао велики Митрополит, уз опаску „врати се у Храм да ти нешто ја кажем у тај микрофон“. А познавао је Митрополит Амфилохије то Цетиње и Цетињане, осјетио је на властитој кожи ту убачену црвену клицу братоубилачког раздора у град владика и свештенства.
Она ранија власт јесте бранила цркву, бранила повратак краља, али је запошљавала народ, градила му фабрике. Ови њихови насљедници, од деведесетих, без обзира да ли су се представљали као власт или љута опозиција, наставили су борбу са свештенством, али, испоставило се, и са народом. Укинули су им једну по једну фабрику, оставили раднике на улици, нудећи им шверц као спасење, криминал као извор благодети живота. Та власт је одлучила да баш ту, у тамошњој полицијској станици оснује паралелну, своју нову цркву, као да је неко други градио Митрополију, Стањевиће и да не набрајам, да створи и потури новог лажног митрополита, коме, гле чуда, ни своје унуке и ближње нису водили на крштење. Зато и није чудо што данас на Цетињу имате највише особа из миљеа криминала, највише нелегалног оружја, што се тамо возе блиндирана возила, да то су наводно чувари тог новог криминалног поретка којима је под плаштом одбране Монтенегра све то толерисано. За разлику од њих, свештеници по Цетињу морају да шетају под панцирима, а они млади полазници богословоје не ријетко су били пребијани под плаштом и у циљу “преваспитања”. Па зар донедавно у одбрани патриотизма Монтенегра, јер тако су они вољели да зову своју државу јер им је Црна Гора дјеловала сувише архаично и ретроградно, па и источно, а они су тежили западу и Европи.
Е, како испаде „Горо Црна“, вријеме је да се пробудиш из тог тридесетогодишњег кошмарног сна, да погледаш очима реалности, да схватиш да ти Престоница не служи као база кадрова за криминал, већ да ту живе потомци најумнијих и најхрабријх међу тобом!
Да, нису срцем дошли ономад да те “бране” ни ондашњи предсједник, са сигурносном свитом предвођеном првим полицајцем Вељовићем, ни ражаловани Ранко, а понајмање новосадски демократа. Сви су они само долазили из личног интереса, да потпале ватру на Белведеру, да те Цетињане радикализују, да их помамљују да им тепају “град херој”, да потпале ватру на Белведеру.
Град херој, међутим, није знао, или хтио, да испоштује долазак Патријарха СПЦ, који под панцир плаштом и чуван кордоном специјалаца дошао на узвишени чин устоличења новог Митрополита Црногорско-приморског. На идентичан начин су дочекали новог предсједника државе Јакова (умало да га линчују), премијера Дритана (коме псују “шиптарску мајку”), новог премијера Милојка и Мандића (којима псују четничку мајку), али при томе нису одбијали апанаже и дупле буџете.
Е, вријеме је да се управо то Цетиње подсјети на политичаре који су им умјесто Обода, Таре, Кошуте, нудили фабрику чоколаде (Мило и Криви и њима слични поступише тада као Марија Антонета), а потоњи њихов премијер Марковић са цетињског гувна предизборно поручио Србима у Гори Црној да “спреме тракторе”. Е, вријеме је господо политичари, да то Цетиње и Цетињане пробудите из тог кошмарног сна, да предузмете све да се овакве трагедије више никад не понове. Умрли се не могу вратити у живот, од патетике се не живи, нити ће икоме бити боље.
Једино што можете је да из овога нешто научите, али како рече и написа својевремено Бранко „Знам ја нас, јебо ти нас“, бојим се да ће велики Ћопић, који је проговорио гласно у времену када гласно баш и није било паметно, ипак остати у праву. Писац се разочарао у тековине НОБ-е, када је видио да су једни профитери замијенили друге, да се неке ствари и навике не мијењају,
Ипак, уздајмо се у Бога, и браћо Црногорци, размислите о ријечима Митрополита Амфилохија и помирењу.
Перица Ђаковић
