Пише: Перица Ђаковић
Да ли ће доћи вријеме да се изнад ове Горе Црне напокон разведри, да не живимо у земљи у којој већ нешто мање од 30 година је изнад и око нас магла. Сјећам се оних парола када су нас убјеђивали како године почињу јануаром, па онда поруке да живимо боље, па онда…, да не набрајам све до оних посљедњих како ће нам радни дан бити 7 часова, плата преко 1.000 евра а минимална пензија 450 еура. Да, ове двије ставке су тачне, али нам нису рекли како ћемо са тим већим примањима моћи да купујемо реално мање него са оним „бједним“ пензијама и платама. Не знам коме да овај народ вјерује, да ли министрима, посланицима, или премијеру који нам углас говоре и убјеђују нас да живимо боље, или пак да вјерујемо статистици или сами себи кад одемо у продавницу и тамо видимо цијене на артиклима и схватимо да се на крају из продавница враћамо са много мање ствари у кеси. Још је остало да нас убиједе како то што видимо није то, да су нам уствари кесе много веће а да ми то нисмо добро ни видјели, као ни оне обећавајуће предизборне билборде.
Ко зна, можда су у праву а ми смо у ствари већ скоро 30 година као оне гуске у магли, или пак као у пјесми чувене Јосипе Лисац „Магла свуда око нас, из даљине једва чујно допире твој глас, магла свуда око нас, прекасно је узалудно, све је дубљи јаз“. Да, тако је пјевала Јосипа још 2005. године а ми још увијек не схватисмо колики је тај јаз између обичног народа, коме су они даривали минималац и наших назови представника којима смо даривали свој глас. Колика је њихова кеса кад се враћају из продавница, а колика обичног грађанина који још вјерује да ће са радом од 7 часова дневно моћи да умјесто пристојно да живи морати да преживљава, али шта ћеш када оно са билборда је лијепо звучало, а ми наивни! Није ни чудо што повјеровасмо билборду, када смо повјеровали и онима лијепима и младима прије три и по деценије који су нам открили да године почињу јануарима, а ми као да то нисмо знали.
Ко нам је крив, па сад то нам је што нам је.
Магле се обично подижу, овдје код нас у Боки, присјећам се тих магловитих јутара када не видиш другу страну залива, мислили смо да је то умјетна појава док би бродови оне наше морнарице изашли на отворено. Да, тако су нам причали док смо били мали све док нисмо схватили да је то због температурне разлике мора и ваздуха. Они горе на копну, на примјер кад сам био у Пљевљима, мислио сам да се буде са маглом као нуспојавом производње у Термоелектрани док нам домаћини нису објаснили да то и баш није то, али и да ће се магла ипак разићи. Да, и разишла се, али ми је чудно да се изнад ове наше политичке Горе Црне никако не разиђе, па ни послије литија и оног 30. августа 2020. године кад нам се за тренутак учинило да би небо могло бити плаво и да би напокон, као у оном политичком обећању младих и лијепих, могли да живимо боље. Али авај, узалуд смо се понадали, као и са оним обећањем коме смо и онда као и недавно насјели. Не знам само до када ћемо тумарати као оне гуске у магли, и да ћемо чекати неке нове билборде и не виђети како они који нам их поставише уствари пристојно и лијепо живе, а што и не би кад ми никако да ударимо главом о зид и схватимо колико је сати, и на овом нашем зидном и на онима из чувене колекције које АСК никако да процјени и да сазнамо како их тај неко има са платом која му је била 1.500 еура, и који је рекао да је као бизнисмен зарадио 300 и кусур хиљада еврића, а сатови барем кажу вриједе барем једну нулу више. А да не заборавим ни ону Мерлинову „Пала магла до пола Сарајева не види се ни кућа ни капија….“ Тако је можда у Диновој Чаршији а код нас је нека друга магла па нити видимо, нити знамо чија је оно кућа под Горицом? Али да је само та кућа и да је само та Горица, е било би нам , како Фосили кажу, лако.
Ту маглу у овој Гори Црној платише многи нажалост и главом, а нама остаје нада да би кад тад ипак могли сазнати барем ко стоји иза те магле, ако овај одбор што га створи Скупштина ипак проради, а не остане и он у тој чудној нам измаглици.
И на крају, надам се да ће нам Бог помоћи у овом нашем лудилу гђе брат кидише на брата, и гдје изгубисмо разум, што ми рече ових дана један познати љекар из Београда „Одијелише нам се Перице породице!“, само сам му одговорио “Драги мој докторе ми смо то у Гори Црној на жалост осјетили, зато се надам да ће ако ми већ немамо разум подарити нам бог.” За надати се!
Перица Ђаковић
