Пише: Емило Лабудовић
„Смрт је свачија, говорила је моја покојна баба, и њу треба поштовати, ма гдје била и ма чија била”! Чак ни мртав непријатељ више то није, већ само обичан смртник који одлази „у подручје гдје нема сигнала”, како недавно одјави себе са списка живих ненадмашна Ведрана Рудан. Над одром и над хумком одлазећег, ма ко био, треба да влада тишина и једино што јој је примјерено су јецаји и тихи плач непомирених са његовом смрћу. Све оно што је било, какво год да је било, сви плусеви и минуси, порази и побједе, добра и лоша дјела… кад смрт дође по своје остају историји, сјећањима, хроникама. С друге стране линије само су Бог и његов праведни суд.
Некада се смрт поштовала скоро колико и живот. Била је узвишена, често и слављена, пјевана и опјевана, и увијек држана изван свакодневице и њене каљуге. Из тог односа настала је и она „о покојнику све најбоље”, а ако тога „најбољег” није било онда се ћутало. Ћутало да се живот покојника не баци сјенком на неупрљану чистоту смрти. Али, било некада…
Данас као да влада атмосфера у којој се нечија смрт једва дочекала да отвори простор најморбиднијем иживљавању над покојником. И не само над њим већ и над сваком сузом за њим проливеном. Чак и оно што у Црној Гори никад није било спорно: изрази саучешћа породици у изгубу, дочекана су не само на нож (и кривичне пријаве) већ и као прилика за нова пљувања, сатанизацију и изливе мржње какве историја не памти. Покојник је само повод за обрачуне са живима.
А да буде још горе, та атмосфера дубоког непоштовања последњег опроштаја диригована је углавном споља, из оних центара који би да силом, уцјенама, деценијским осудама поново оживи и подржи наратив о вјечитој кривици једног те истог народа. Наручено – испоручено.
Покојник, чије ни измучено мртво тијело још није пренешено преко прага доживотног казамата, поново се осуђује на нову казну, казну патолошке мржње и најбруталнијег пљувања. И не само он, већ и сви они који се усуде да му честитају смрт као избављење. То иде до оног суноврата над којим нормалан човјек може само да се сјети оне реченице Меше Селимовића „је ли гријех питати за брата!?
Могло би овако у недоглед. Све до Каина и Јуде. До питања јесмо ли хришћани и православци. Јесмо ли, прије свега и изнад свега – људи? Али чему кад у је истина о свему и свакоме већ етаблирана, а тамо гдје се коси са здравим разумом и елементарном логиком заштићена силом и законом као мечка у ловостају. Та и таква слика и прилика друштва изгубљеног у измаглици свјетских дешавања омогућава свакојаким куртама и муртама да на једну смрт, смрт избављења, устану псовкама и кривичним пријавама. „Над мртвим лавом и зец диже ону ствар”, опет би моја покојна баба.
И зато, на крају, без жеље да браним, нападам, да указујем на правду и неправду, само бих, до Неба завапио: кад нам већ не дате да на миру живимо пустите нас да макар на миру умиремо!!! Јер, не заборавите, смрт је свачија.
Емило Лабудовић
