Пише: Ранко Гојковић
Архангелски храм у Кремљу, испод фреске Светог Саве и Симеона Мироточивог из времена Ивана Грозног
Петочлана србска делегација право по слетању из Омска креће до стана који нам је стављен на располагање од стране једне руске сестре, о њој више нешто касније. У жељи да Игор и Звонимир који то вече путују за Београд, виде и нешто од знаменитости Москве, не проверавамо још једном тачан полазак авиона и наш иконописац касни увече на лет. Слава Богу и добрим људима, сутрадан лети другим летом, а ово искушење свима нама вероватно набацује бар понеку бору и понеку седу влас. Али код мноштва лепих ствари нећемо се на томе задржавати. Успевамо да обиђемо Црвени трг, Кремљ, Храм Христа Спаса и још знаменитости у центру Москве пре него што отпратих србски двојац до Белоруског вокзала. Док се сербушке слободно фотографишу испод фреске Светог Саве и Симеона Мироточивог у Архангелском храму Московског Кремља, сетих се прве своје посете овом храму пре петнаестак година. Пошто је тада била видно истакнута табла са прецртаним фото-апаратом, у преводу ,,забрањено фотографисање”, бојажљиво питам жену државног чиновника која је имала на кошуљи плочицу званичног лица (храмови у Кремљу су власништво државе које користи и РПЦ) да ли је могуће направити изузетак за Србина да се слика испод фреске великих србских светитеља. Одговор је био такав да се памти до краја живота – “Сербам в Мосве все возможно”! Сећање на тај догађај изродило је и наслов последњег дела овог путописа. Заједно са скорашњом, од 14. септембра текуће године, публикујем фотографију од пре петнаестак година, благодарно се сећајући добродушне руске жене.
Од 15. фебруара “руску бајку” са мном у Москви настављају супруга Тихана и наша пријатељица Јеца. Мој долазак у Москву не може протећи само у поклоничким обиласцима светиња, годинама се изродило толико пријатељстава, па ћу уз кратак опис шта сам успео да покажем драгим дамама, акценат ставити управо на моје драге руске пријатеље. Сваки сусрет са њима за мене је заиста истински празник.
Први међу њима свакако је мој стари друг Анатолиј Дмитријевић Степанов, главни уредник Руске Народне Линије. Скоро сваки мој одлазак у Русију протицао је у дружењу са њим, много долазака било је захваљујући управо њему и на његов позив. Слава Богу, и он је на мој позив неколико пута боравио у Србији. Знајући да овај пут долазим са супругом, Анатолиј из Петрограда долази са својом супругом да би се породично срели са србским пријатељима. О ширини руске и србске душе говори и избор ресторана у коме смо са блиским пријатељима још једном обележили сребрни јубилеј – наше дружење одржано је у ресторану украјинске националне кухиње ,,Тарас Буљба”.
Са драгим пријатељима у лепом московском ресторану
У понедељак 16. септембра два важна догађаја у вечерњим сатима, па шетњу по Москви ограничавамо посетом “Матронушки”, то јест Покровском манастиру и поклоњењу моштима блажене Матроне Московске. Сусрет са нашом Бранком која се тог дана враћа у Србију после кратке посете Ганиној јами у Јекатеринбургу.
Сербушке код Матронушке
У 18 часова у Удружењу књижевника Русије почиње заседање “Руског сабрања”, седницу води Анатолиј Дмитријевић Степанов, председник “Руског Сабрања”. Много познатих и драгих лица, велика имена руске културе окупила су се те вечери у Шолоховској сали Удружења књижевника Русије. Да поменемо неке, поред поменутог Анатолија ту је игуман Кирил Сахаров који ми поклања своју нову књигу са посветом, затим Константин Иљин, глава Каљазинског рејона, наш дивни домаћин на Каљазинским чтенијима, затим Владимир Крупин, потпредседник Удружења књижевника Русије, велико име велике руске књижевности, па изузетни сликар Филип Москвитјанин који нам поклања предивни календар за 2025. годину са његовим илустрацијама, па Олег Касин, председник сверуског покрета “Народни сабор” који око себе окупља више од 200 патриотских организација у Русији, затим познати историчар Леонид Болотин, ту је и познати политичар и патриотски делатник Русије Сергеј Бабурин, новинар и песник Ирина Ушакова, Сегеј Забурнјагин, Александар Черњавски, Фјодор Буданов, Сергеј Мојсејев…, извињавам се свима које сам пропустио да поменем.
Због моје посете руском брату Борису Земцову (једноставно, није било другог термина) наступам први. Говорио сам о нашој експедицији која је донела на поклон храму посвећеном “Тројеручици” икону Светог Саве и преподобног Сергија, као и о делатности “Руског сабрања у Србији”. Акценат сам ставио на активност Руског сабрања у оквиру Породичног сабора, наша Недеља породичног јединства је била у току, а на Литију која је одржана на Малу Госпојину успео сам да стигнем и да учествујем.Велико је било моје изненађење када је по завршетку мог наступа на говорницу иступио Олег Касин, председник Народног сабора и члан Координационог савета председничког клуба “Доверие”, прочитавши да је ,,Народни сабор” донео одлуку о додели медаље «Вместе за одно!» Ранку Гојковићу.
Наравно, морао сам се вратити за говорницу и после прочитаног образложења да сам ,,удостојен ове медаље због дугогодишњег патриотског рада и јачања руско-србског пријатељства и традиционалних духовно-моралних вредности” и примити ову лепу награду.
Удружење књижевника Русије, аутор са Олегом Касином
Уз искрену благодарност и вероватно помало збуњен, нешто такво нисам ни у сну очекивао, уз појачану дозу стида, извињавам се што морам раније да напустим скуп и дружење са овим великим и дивним људима, брат Борис Земцов са својом породицом чека драге србске госте у свом стану.
Кроз тежак животни период пролази овај велики руски патриота и велики пријатељ србског рода, учесник легендарне битке на Заглавку код Вишеграда када је као руски добровољац бранио слободу своје србске браће. После трагедије са погибијом блиског сродника, блаженог сећања Јуре Земцова, Борис ради достојну ствар, чува успомену на овог истинског витеза објављујући књиге о њему. Прва књига од планиране трилогије је већ изашла из штампе и Борис је поклања свом србском брату. Имао сам част да упознам тог истинског руског витеза и написао сам кратко сећање на тог хероја када сам сазнао за његову смрт на фронту. Борисов син Јура доказ је србске народне пословице, да ивер не пада далеко од кладе. Са почетком рата на Донбасу после Кијевског Мајдана, борио се као добровољац у редовима руског ополченија. На жалост, Јура се већ више од годину дана и уз неколико преживљених операција лечи од последица које је учешће у СВО оставило на њега. Са Борисом је толико заједничких тема, да би многе ноћи могли провести у разговорима до зоре, али сви смо преморени, и ја и моје даме, па у касне сате напуштамо љубазни дом Земцова после истинске гозбе коју су нам приредили.
Код брата Бориса, увек братски дочек
Сутрадан, 17. септембра, посета Сретењском манастиру и Тетрјаковки, са посетом Владимирској икони Мајке Божије. Док даме крећу у шопинг, ја у компанији два руска богатира, Анатолија Степанова и Леонида Болотина, одлазим у посету највећем живом Гогољисти, легенди филологије на Ломоносову, професору Владимиру Алексејевичу Воропајеву. Професор Воропајев је главни “кривац” за моје потпуно ново отркивање Гогоља, на чему сам неизмерно благодаран драгом професору.
Аутор код професора Воропајева са Анатолијем Степановим и Леонидом Болотином
Вечерњи сати резервисани су за сусрет са нашом добром вилом у Москви која нам је уступила свој стан на петодневно коришћење. Желели смо да Ину Царјову изведемо на вечеру у неки московски ресторан, али нас је она “хитро” како би рекла браћа Руси, довела у свој други стан. Дивна вечера у Инином прекрасном стану, била је својеврсни предивни завршни акорд у нашој руској симфонији, шлаг на торти како би рекли Срби. После вечере, предивна свирка на клавиру њене кћерке, изврсно вино и изузетни уметнички амбијент њеног стана остављају прелеп уисак. Ина је жена којој се многи Срби диве. С правом. Њен телевизијски интервју у коме говори о србској историји имао је неколико стотина хиљада прегледа и Ина је преко ноћи постала омиљена србска хероина. Цитираћу неколико реченица о њој, из пера њеног духовника, са њеног Телеграм канала приликом честитки за рођендан: “Ина Царјова зна о православној Србији све и чак и више од тога. Са таквом љубављу прича о Србији, да је одмах свако заволи. У слободно време иде у госте код србског Патријарха. Заменик директора Православне гимназије при Марто-Мариинској обитељи милосрђа, притом изузетан сликар…”.
Срећан сам што сам после ,,Дана Русије у Републици Српској” из маја текуће године, стекао још једног блиског руског пријатеља, сестру Ину, жену широког талента и широке душе. Било је задовољство тада наступати заједно са њом и у Банским дворима и на Телевизији Републике Српке. Иночка дорогая, спасибо за всё, храни Тебя Господ!
Са Ином Царевом на РТВ Републике Српске
Последњи дан у Москви само посета Сретењском манастиру, потом мало неизбежног “шопинга”, куповина поклончића које нисмо успели купити раније…
На жалост, нисам успео да се видим са неким драгим особама, посебно ми је жао што нисам успео да се организујем и сусретнем са Светланом Скороходовом, Анном Филимоновом и Сергејем Михајловићем. Серјожа, Светланче и Аночка, праштајте, даће Бог следећи пут да се обавезно видимо, срдачан поздрав из Београда од Вашег србског брата…
На самом крају, дужан сам да још једном искрено заблагодарим предузећу “Ихтис” из Београда, они су нам просто осветлали образ па смо на многим местима током ове наше руске бајке могли одговорити лепим уздарјем, предивним иконама из њихове производње.
Овим завршавамо наш путопис, крај и слава Богу!
Ранко Гојковић
Извор: Српско-руски саборник